Smak sveta

Dok ja sačekam da se oni navodni potomci Maja dogovore da li će propast sveta biti 12. ili 21. decembra 2012. ili neke druge godine, ja sam prilično siguran da se smak sveta već desio, ali vi to još ne znate.
Tačnije, u subotu, 10. novembra, u 11.46 po srednjeevropskom vremenu, počela je kataklizma. Kucao sam izjavu Jelene Karleuše (ko se zlobno nasmejao, dabogda završio na šolji tri dana) i uhvatio sebe kako klimam glavom i konstatujem: U pravu je, svaka joj je ka' u... pa dobro, ne baš Njegoša, ali recimo, Jelene Baćić Alimpić!
Elem, gostovala Krmeljuša u Bosni i pitali je da li se kaje što je na svom Tviteru napisala: “Godišnjica masakra u Srebrenici. Zašto smo dopustili da se to desi? Bezumlje, mržnja, ljudi zveri. Žrtve nemaju nacionalnost. Ne ponovilo se”.
Ona je odgovorila da i dalje misli isto i dodala: Kritikujem jedan grozan nacionalizam koji je na vlasti u Srbiji, neke ljude koji su za naš narod mnogo loši, jer našem narodu su uvek najgori bili najveći uzori i najveći idoli i najveći heroji. I svi to znaju i svi ćute. To je usud ovih prostora, da svi znamo sve i svi se pravimo ludi. Ja se izvinjavam, ali ako ste vi svi normalni, onda sam ja u tom slučaju luda.
I udarim ja tačku, objavim tekst, i jebo te, i dalje klimam glavom u znak slaganja... Udarim se levom pa strahovito desnom, al' ne pomaže, stavim glavu pod 'ladnu vodu... džaba... nema vode, izađem na vetar, al' ne ide, samo se nazimih... Od istine se ne može pobeći, JK i ja smo na istoj strani...
E, sad, ja inače mislim sve najbolje o Karleuši - da je sretnem na ulici, ciglom bih je gađao bez imalo griže savesti, ubeđen sam da je ona android, i to muškog roda, ako androidi uopšte imaju pol, da je plastična nakaza koja živi samo u medijima, isprazna polupismena kreatura i samozvana zvezda (kakva zemlja, takva i zvezda)... OK, shvatili ste!
Ali, to je sve nebitno za ovu priču, jer ta spodoba je u pravu, ljudi su masakrirani u Srebrenici, a da li ih je bilo sedam, pet ili dve hiljade, nije važno. Brojke ne umanjuju veličinu zločina. Šta, treba kao većina Srba samo da konstatujem, ha, pa to su bili muslimani, i oni su ubijali "naše". A i B se potiru, i svi zadovoljni u svojoj zatupljenosti.
A tek što se slažem sa drugom Karleušinom izjavom! Joj, pa k'o da sam je ja pis'o... ionako stalno ponavljam da u vremenu krize najveća govna isplivaju i dođu na vlast.
JK i ja smo se već u nedelju vratili našem uobičajenom odnosu, ona je laprdala besmislice a ja sam doživeo traumu kada sam je video bez šminke (nikad, ali nikad, ne tražite na internetu ovu sliku)...
Međutim, smak sveta je počeo, ne zato što smo se Karleuša i ja složili, već zato što je plejbek pevaljka jedna od retkih koja je u zadrtoj Srbiji progovorila o suštini problema... Zemljo, otvori se!              

Drugoligaši

Moje slavlje je počelo u subotu uveče, srce mi puno, ma, radost, sreća, veselje... Doduše, nije mi bilo drago što sam izgleda usamljen u proslavi velikog uspeha, ali narednog dana, u nedelju uveče, se i to promenilo. Udaraju petarde, ljudi urlaju, trube automobili, a ja zamal' da poletim od ushićenja... I drugi slave sa mnom! Juhu!
Međutim, sve se promenilo u noći između nedelje i ponedeljka. Kako čuh loše vesti, sneveselih se, i za tren oka se od veseljka pretvorih u tužnu sovu. U ponedeljak ujutru krenem na kurs engleskog a u troli svi smrknuti, sve nešto mrmljaju u bradu. Vidim, imam dosta istomišljenika, što me prijatno iznenadi. Svaka druga promrmljana rečenica glasi: "Ne mogu da verujem da se ovo dogodilo". Ne mogu ni ja, umalo uzviknuh.
"I, šta ćemo sada da radimo?". Ništa, mislim se, da se prekrstimo i da probamo da pronađemo zamenu.
K'o da su čuli moje misli, turobnici nastavljaju sa mrmljanjem: "Ko njega može da zameni?". Klimam glavom u znak slaganja, al' ne mnogo jako, da ne pomisle ljudi da sam skrenuo pameću. "Pa, zar onaj nepismeni idiot, što ne zna ni engleski, da sada bude lider?". U pravu su, ovaj bre govori engleski i francuski, ima ogromno iskustvo, zna ljude svuda po svetu, izgradio je ime, predstavljao nas je na najbolji način... Zar umesto takve gromade, da glavnu reč ima ona spodoba.
Dođem na čas, već u dubokoj depresiji, motam po glavi moguća rešenja, proklinjem sudbinu, a moje kolege kursovci, mal' ne skaču kroz prozor od jada. Krenemo spontano priču, opet protrčasmo kroz opšta mesta tipa: nezamenljivost, neizvesnost, crna budućnost, nemoć, razočaranje, bes...
"Ma, krivi su svi koji nisu izašli, jebali ih beli listići!". E, sad tu mi bi malo čudno, al' pomislih da nisam dobro čuo, jer ipak sam ja sjeb'o bubnu opnu na Exitu. "Ako je neko kriv to je ono bogataško đubre. On nije hteo da mu da pare", presekoh diskusiju svojim usklikom. Ostali me zbunjeno gledaju, pa me napokon pitaju: "Misliš na Deltu Maksija?". "Koga? Šta vam je, mislim na onu lopovčinu Abramoviča, naravno!".
"Rus je finansirao Borisa Klunija?", progovaraju kursovci u potpunom zbunu, a ja napokon shvatam da ipak, izgleda, nismo na istom koloseku.
"Aman, ja pričam o odlasku Drogbe iz Čelsija, a vi...".
"Pa, o izborima, o BK i Grobaru".
"Kad bolje razmislim, i jeste mi bilo čudno da toliko ljudi navija za Čelsi", izjavih ja pomirljivo.
"Kako možeš da se zajebavaš u ovakvom trenutku? Vraćamo se u devedesete, uvešće nam sankcije, Sloba prekosutra ustaje iz groba, zatvoriće granice, svi ćemo nositi kokarde, u školama će se učiti samo ruski, đaci će kao obavezne izlete imati obilazak Ravne Gore...".
"A šta mislite kako je mojoj najdražoj supruzi koja više neće moći da gleda svog omiljenog igrača kada skine dres posle utakmice, pa krene da šeta one pločice. To vas baš briga, je l' da?".
"Ti nisi normalan. Tebi je očigledno drago što je Grobar pobedio. I ti si mi intelektualac, i ti si mi Srbin, pu sramoto, izdajniče!".
"Što bi rekla moja najdraža supruga - Izdajnik? Čega? Koga?". Kao odgovor dobih ljute face i zajapurena lica.
"Uostalom, ovo je prvi put da su ljudi kod nas glasali za promenu vlasti". Sada su već bili blizu odluke da me ćebuju.
"Znate, ja na svom blogu reč vlast pišem pod navodnicima. Eto koliko ih cenim, bilo koga od njih. To su marionete, drugoligaši. Sad mi pade na pamet onaj prastari vic: Stoje Tito i Hitler sa dve strane provalije. Tito viče: fašisto, Hitler: komunisto, a čuje se samo odjek: isto, isto...". E, ovde preterah, skočiše na mene i istumbaše me k'o vola u kupusu.
Dok sam se onako ufalčan, sav u modricama vraćao kući, razmotrih svoj nastup i na sekund pomislih da sam možda ja pogrešio. Ima samo jedan način da se to proveri. Pogledam u novčanik, a on takoreći prazan, samo jedna zgužvana dvestodinarka i 36 dinara u metalu. Iz zbrkanog sećanja izvučem podatak da je tako moj novčanik izgledao i pre nekoliko nedelja, a sasvim logično zaključim da se to neće promeniti ni u skorijoj budućnosti. Možda u nekom drugom filmu, ali u ovom, dok preturam po džepovima i tražim još neku kovanicu za cigare, u glavi odzvanja: isto, isto...       

Crna ovca

Drago mi je što više od milion i po ljudi u Srbiji živi baš dobro... jer da nije tako sigurno ne bi glasali za Borisa Klunija i njegove, pre svega i nakon svega, poštene i vredne drugare, Mirosinkinog malog koji je jednim svojim potpisom bez 'leba ostavio hijade porodica i onog nesvršenog studenta-zgubidana koga prate zle glasine da je sklon opijatima.
Ma, grešim, kod nas mnogo više ljudi živi super, jer ako izuzmemo huligane, kriminalce, patri(j)ote, nadrndane domaćice i ratoborne penzose, ko bi još glasao za Grobara i Buljavog "uvek sam želeo da budem gradonačelnik" Aleksandra, ljigavog ljubitelja mačaka i za ostale budaletine kojima je mozak ostao na Ravnoj Gori 1991...
Ne, nisam zaboravio Gljivicu, jagodinskog matičara i starca Foču od hiljadu leta, čiji je izborni uspeh preko noći postao predmet zgražavanja "domaće internet inteligencije". Neki idu i toliko daleko pa kažu: "Najbolje je da se udruže BK i Grobar sa skromnim stanom od 390.000 evra koji otplaćuje od još skromnije plate, samo da Gljivica (mali Sloba) ne profitira".
Dobro jutro dragi Srbi, imate manje morala od moldavske kurve - ona to radi zato što su je naterali, a vama se svidelo kada vas j...u (najdraža supruga mi zabranila da psujem na blogu!), pa hoćete još četiri godine. Dragi Srbi imate i pamćenje kao zlatna ribica - nije se Gljivica vinuo u visine sam, BK ga je vaskrs'o i uzdigao. I nemo' da bi mi se neko ubuduće žalio na nešto, imate vlast koju ste sami birali i još važnije, koju zaslužujete. Za manjinu kojoj i ja pripadam, neverovatan je podatak da je skoro 60 odsto ljudi zaokružilo bilo koga od ovih pavijana, pa im to nije dosta nego još i napadaju one koji su apstinirali pod univerzalnim izgovorom da time "pomažu onoj drugoj strani". Ne bih da zvučim anarhistički, ali valjda postoje samo dve strane: mi i oni (tu ubrajam sve političare, na, oko, blizu i baš bi voleo, vlasti).
I tako je Srbija, u kojoj političari ne moraju da dokazuju da nisu lopovi, već samo da su manje lopine od ostalih, postala jedina zemlja Istočne Evrope u kojoj je tranziciona "vlast" nagrađena za otimačinu, nezaposlenost i korupciju.

I'm your dream, make you real
I'm your eyes when you must steal
I'm your pain when you can't feel, sad but true...

Tek posle još jednog fenomenalnog koncerta "Metalike" na koji sam otišao zahvaljujući jedinom funkcioneru u porodici ('fala bogu na položajnicima), shvatih da se moja omiljena pesma savršeno uklapa u tekst. E, da ga jebem! Izvini, najdraža suprugo, pogodi me tematika, k'o Bekutin sevdah Gljivicu...

  

Tablica čitanja

Priznajem, matematika mi nikada nije bila jača strana, mislim, znam da računam, pa čak i ponekad briljiram u "Slagalici", ali već sa korenjem počinju problemi. Ništa bolje nije ni sa procentima, ali uz oproban recept - podeli na 10, pa onda računaj dalje, nekako preživljavam. Istina, s vremena na vreme osetim ubod ljubomore kada čujem moju najdražu suprugu koja opušteno kaže: "Da, to ti je deset na šesti (ama lepo mi reci koliko je to nula!), pa onda podeliš sa sto, pomnožiš sa n+1, dodaš 200 grama svinjetine, malo karanfilčića...". Mani me se ženo, nije to za mene, ja sam za jednostavnije stvari, plus, minus, puta, ako baš mora podeljeno, i dosta.
Ali, čak i duduk kao što sam ja, koji nikada nije uživo upoznao kosinuse, sinuse (je l' to ono hronično oboljenje?), tangense, kotangense i složene jednačine, ostao je bez teksta (a to se zaista veoma retko dešava) kada je čuo sledeću priču.
Prvi razred srednje škole, trojica bolida treba da poprave ocenu iz hemije. Profesorka počinje sa lakim, pa nastavlja sa još lakšim pitanjima, prvi mučenik ni da bekne... Nekako se on oslobodi, ali ne lezi vraže, zape na neshvatljivo teškom računu... koliko je tri puta sedam. Preznoji se dete, sve mu žila na čelu pulsira koliko se napeo... dva puta sedam je 14, znači, plus još sedam, to je 21, uzviknu naš junak! Al' tu je tek početak njegovih muka, pita ga pomenuta prosvetna radnica: "Da li ti znaš tablicu množenja uopšte?". On se pokunji, ne zna šta da odgovori. Profesorka nastavlja: "Reci mi koliko je devet puta osam?!". Tišina u učionici, ni muva da proleti, vreme prolazi a ovaj ni da zucne. Posle nekog vremena, ostali klinci počinju da se smeju, a odgovarač pronalazi način za trenutak predaha, upre prstom na drugove i kaže: "Pa, ne znaju ni oni!". Kao da je time sebe opravdao. "I koliko je devet puta osam", beskompromisna je profesorka a preznojeni ponos našeg obrazovnog sistema konačno priznaje: "Ne znam, a što ste mene pitali tako teško pitanje?!".
Pozitivno u svemu ovome je što je klinca bilo sramota (znači shvata koliki je tupson) i što je molio profesorku da nikome ne kaže, jer će ga ostali zezati. Čak je i obećao da će naučiti te teške matematičke radnje do sledećeg odgovaranja. Evo živ nisam, da to dočekam.
Slušam i ne znam kako da reagujem, u redu, znam kakvo nam je školstvo i u kakvim uslovima se radi, ali, ipak, pobogu, koliko se ja sećam azbuka i tablica množenja se uče u prvom razredu osnovne. A ovaj izuzetni primerak je bez problema prošao narednih osam razreda, a verovatno će i srednju završiti bez naučene tablice množenja. Uostalom, i šta će mu.
I njegovi idoli je ne znaju a uspeli su u životu. Na primer, onaj plavi android, ona nakazna nazovi pevaljka što je (naravno) udata za fudbalera, javno se svojevremeno hvalila "da su joj u školi teže išle računske radnje gde se koristi puta, ali su joj zato uža specijalnost bile računske radnje gde se koristi plus".
Prostom logikom zaključih da, ako nisu naučili tablicu množenja, onda su i sa bukvarom imali problema... Kao da sam otkrio naizmeničnu struju, jebote sad se setih da u Srbiji ima oko 20, ili beše 25 odsto funkcionalno nepismenih.
Međutim, neznanje ne poznaje granice u Srbiji - verovatno je svima promakla vestičica da je od 10.000 testiranih kandidata koji su se prijavili za posao na Jednom i Jedinom Javnom servisu, samo 6.000 uspešno prošlo test opšte kulture! Prema tome, 4.000 (i slovima četiri 'iljade ljudi) nije znalo da odgovori na neshvatljivo teška pitanja tipa: Koja se valuta koristi u Japanu, kada je počeo Drugi svetski rat, koja je najduža evropska reka, šta je demokratija... A ovde ne govorimo o tinejdžerima već o mladim "talentima" starosti do 30 godina, od kojih je većina završila neki fakultet.
Još preterano davno, Sokrat je rekao: "Ja znam da ništa ne znam". E, moj Sokrate, em većina ovih gore pomenutih padavičara misli da si ti brazilski fudbaler, em oni ne žele da znaju koliko ne znaju... pa, jes', ovako nisu sputani granicama, i još mogu da se hvale da su "slobodni umovi".   

Manifest bludnog političara

Ja ću biti ono što treba Srbiji, političar koji govori istinu, ispunjava obećanja i drži zadatu reč. Utopija? Ne, samo mala zamena teza i originalan program iz kojeg izdvajam najvažnije stavke.
Kada me izaberete, naravno da ću krasti. Jok, ušao sam u politiku da bih pomagao narodu. Nek' sami sebi pomognu! Kada me pitate da li sam primio mito ili se "ogrebao" na neki drugi način, ja ću vam uvek reći istinu. Dobro, ne baš naglas (nisam lud da ja jedini idem u aps), ali ako vas urokljivo pogledam to je potvrdni znak, a ukoliko vas urokljivo pogledam i dva puta trepnem, to znači da cena još nije ugovorena.
Obećavam da ću se po svaku cenu držati političke omerte: "Ruka ruku mije", kao i da ću voditi računa samo o svojim interesima. Kada postanem poslanik prvi ću biti na blagajni da pokupim sve dodatke koji mi sleduju, a u Skupštinu ću ulaziti samo ako mi zaprete ukidanjem bonova za restoran. Gledaću da prvom prilikom dovučem najdražu suprugu na državne jasle... da se ne muči više po školama i sa glupavim šestomesečnim ugovorima. Uostalom, je l' to priliči ženi jednog dobrostojećeg poslanika?
Ako treba, podržavaću sve partije, u zavisnosti od toga koliko mi plate. Neću javno reći koliko sam zaradio (ipak se tu smucaju opasni ćelavci), ali ću u tim prilikama nositi bedž sa natpisom PD (prodana duša).
Planiram i da se dočepam što više funkcija u Upravnim i drugim odborima, a što ja ne mogu da postignem, mogu moja deca, rodbina, prijatelji... Ja sam skroman, nekoliko desetina godina prenošenja funkcija sa kolena na koleno, meni dosta.
Zaklinjem se da ću u svakoj prilici i u svakom delu sveta, ma koliko zabačenom, braniti interese Srbije... sve dok mi poreske budale plaćaju putne troškove. Čak ni ovakva politička gromada poput mene, ne može sve da obavi bez partijske baze, a ja nameravam da gde god mogu ubacim svoje ljude i još da se hvalim tim. Pa, vi slobodno nagađajte koja će stranka imati najveći procenat novih članova...
E, sad, po trulim političkim teorijama ja sam moralni otpadnik, samo ljudsko dno, ali u praksi... Hm, da vidimo, biću jedini koji ne laže, jer ne mora. Oslobođen tereta laganja, ja ću neminovno kad-tad izgovoriti i poneku istinu, možda ću se za nju čak i malo boriti (može mi se)... Na početku, nećete imati čime da me napadnete, zbog čega da me pljujete... jer ja ipak držim reč i ispunjavam obećanja...prc! Zbog toga ćete me ignorisati. Posle izvesnog vremena, primetićete koliko se razlikujem od drugih, a negde usput i vi ćete u mojim, prepoznati svoje interese, koje ću ja, svečano obećavam, braniti do poslednje kapi krvi... vaše, naravno. 

Kota 87

Sticajem okolnosti, posle osam godina, ponovo živim sa roditeljima, bar neko određeno vreme... u stvari, lakše mi je tako da kažem, jer ako pomislim da je taj, što bi moj ćale rekao, aranžman, na neodređeno, padne mi mrak na oči. Dani liče jedan na drugi, nit' su oni navikli da stalno budu sa mnom (i najdražom suprugom), nit' mi možemo da se naviknemo na ovu novu, blaženu porodičnu zajednicu. Prosto rečeno, ležeš umoran a budiš se još umorniji.
Budući da se kao i svi matorci, i moji roditelji lako šire po prostoru (brže nego Kole po Kopaoniku), ubrzo se suočih sa svojim noćnim morama iz mladosti. Moja omiljena šolja sada služi za iskorišćeno ulje (ma, valja to za još nekoliko prženja), kompjuter viđam samo u prolazu (kraljica majka prepodne na internetu gleda propuštene epizode one indijske "Zle babe", a popodne ređa pasijans), sa TV-a stalno arlauču neki Turci, a pravo mučenje počinje u 19.30. Puste "Dnevnik" pa se sa slašću svađaju sa likom Borisa Klunija, ili prebace na neki drugi program pa rade to isto (uvek sa istim elanom), a ponekad istovremeno čitaju i novine i duplo bogorade. Fešta počinje kada ćale reši da gleda fudbal... prvo mora da stavi kačket na glavu... jer mu smeta sunce... koje greje u Engleskoj... to što u Beogradu pada kiša... nije bitno.
Međutim, sve su to sitnice u poređenju sa činjenicom da su naši životi odjednom u direktnom prenosu - "Sin je dobro, bio je do grada, sada ide u prodavnicu, večeras ima nešto dogovoreno, ma nervira me, pustio je bradurinu, juče ga je boleo zub, ne, nije se još zaposlio, piskara na računaru...". "A snajka?. I ona je dobro, radi, verovatno će uhvatiti onaj autobus u 14.50, biće kući do 15.30, sutra ne radi, ima mnogo obaveza, malo spava, nešto mi je smršala, ludo dete, ja joj kažem da se malo odmori ali neće da sluša, da, i njeni su dobro, prijatelj ima problema sa nogama, prija sa pristiskom, sestra sa...".
Naravno, neizbežne su i brižne roditeljske primedbe: "Nećeš valjda da soliš krompir, dovoljno je slan", "ispravi leđa, što si se tako pogurio", "šta ti to znači da večeraš tako kasno", "e, mogao bi da skokneš do našeg stana, šta ti je teško", "pobogu, zar ti toliko vremena treba za tuširanje", "budi-bog-s-nama sve ti nešto smeta", "gasi tu cigarčinu"...
Budući da ne mogu da ih pobedim, još manje da im se pridružim, dani mi prolaze u izmaglici, radim vežbe napolju iako je nula stepeni, pokušavam da čitam i nastojim da sačuvam ono malo sluha što mi je ostalo jerbo su mi mi već prvog dana Eustahijevu trubu pretvorili u ksilofon...
Kako se bliži noć ja se odobrovoljim, uskoro počinje moje vreme - oko ponoći, kada svi (napokon) zaspu, ja udahnem tišinu punim plućima, dohvatim daljinski i sa ushićenjem se prebacim na utakmicu koju čekam već nekoliko dana. A onda, bum! Eksplozija zvukova ispunjava sobu, ne znam da li da se pre uhvatim za glavu ili za srce... Sunce ti žarko, pa zar uopšte ton na TV-u može da se pojača do 87!? Za gledaoce sa starijim prijemnicima, normala je, recimo, četvrta kockica, a ovo je jedanaesta...
Nakon petnaestak minuta puls mi se normalizovao i ipak počinjem da gledam utakmicu... hm, opet trojka... igrajte bre odbranu malo... zar već prvi tajm-aut... i... ništa... zaspao sam.    

Jubilej nerada

Što bi rek'o Milan Milutinović posle pokradenih izbora 2000, statistika je k'o žena u bikiniju, vidiš sve a ne vidiš ništa! E, pa, moja statistika pokazuje da je trebalo da prođe samo jedna godina i dva dana od otkaza i četrdesetak oglasa na koje sam se javio, da bih dobio prvi poziv na razgovor... A nije da nisam šarao, hteo sam da budem novinar, urednik, koordinator, portparol, prodavac u knjižari, operater u "kol centru" (a mogao sam da budem jedan od onih što vas zivkaju popodne i nude jeftine... jastuke, usisivače, al' sa'rani me konkurencija), cvećar (ovo nejavljanje još nisam prežalio), tajni kupac (šta god to bilo), anketar...
U međuvremenu sam shvatio da ću pronaći posao jedino ako sebi izmislim neko zanimanje, i razmišljao tako mesecima, sve mi glava pomodrila koliko sam razmišljao (i kosa posedela), i da ne bi gradonačelnika, sav moj trud bi pao u vodu...
Zahvaljujući njemu (gradonačelniku), budim se ujutru nasmejan, pogled mi se gubi u daljini, ali ne zato što sam utučen, nego zato što mi smeta desni soliter da vidim Avalu, pronašao sam sebi posao - biću VKV - visoko-kvalifikovani validator!
Naime, nešto se u poslednje vreme često vozikam gradskim prevozom, i primetih da po gužvi ljudi često uopšte ne "validiraju" karte... te ne radi aparat, te ne može dok se bus kreće, te oni hoće da iskoriste naše lične podatke, te krivi su vanzemaljci... i slične budalaštine. Još gora je situacija sa tetkom-milozvučnog-glasa-koja-živi-u-automatu, ona sve češće ćuti, neće bre da komunicira sa nama, pa kako onda da znam kada je moja stanica!? A taman sam se navikao da me (na)vode... Jasno je da karte moraju da se "validiraju" - odakle inače da se prikupi simboličnih 8,7 odsto novca koji pripada Turcima... ma, ne, Seldžucima, nego ovim modernim Turcima što nam za bagatelu prodadoše ovakvu tehnologiju. Jasno je i da tetka-milozvučnog-glasa-koja-živi-u-automatu, mora ponekad da se odmori! Video bih ja vas da brbljate stalno, 24 sata bez prestanka... ni "propolis" vam posle ne bi pomogao. Ali, srećom ja imam rešenje, poput interventne uskačem po potrebi. Kada se pokvari aparat, pardon "validator", uletim u hendikepirano vozilo, uzmem mikrofon i udri k'o na svadbi. Samo umesto da urlam: "Od kuma najmodernija mašina za veš... 1.200 obrtaja, 8 kila veša prima, A+ energetski razred", ja podviknem gde treba: "Alo, baba, ti sa naočarima, nemo' da se praviš blesava, poništavaj kartu", nekad i pomognem: "Ko je hteo u bolnicu, moraće da se vrati jednu stanicu unazad"... 
Od ove ideje svi profitiraju, ja imam posao a i druge sitnice su na mojoj strani - jeftina sam radna snaga, lak za održavanje, koštam manje od aparata, i ne kvarim se... sem u nemilim slučajevima dobijanja batina. Ali ni to nije nepremostiva prepreka, čim zalečim prelome, promenim liniju i radosno se uhvatim mikrofona...   

Lista prioriteta

Gužva, hladna "četrdesetsedmica", a ja pokušavam da zaboravim 40 minuta čekanja i mokre noge. Hm, niko ne vadi novine, znači ne mogu da čitam preko nečijeg ramena, nema čak ni studenata sa svojim čudnim knjigama (sve neki brojevi, a malo slika), nema mi druge, moraću da prisluškujem.
Razgovaraju dva klinca iz Resnika, tu negde oko 17, 18 godina, i ja postajem nemi svedok njihovih životnih problema.
"Eh, da je moj deda Raja živ, sve bi bilo drugačije. On bi mene uzeo za ruku i u prvi salon automobila i kupio bi mi kola za bar 3.000 evra. Došli bi, pitali može probna vožnja, može, sviđa mi se, kupujem! Da znaš da mi je žao što je Raja mlad umro, mislim i nije bio tako mlad, bio je star, 63 godine, ali ipak... Bez njega ko zna kada ću kupiti kola... E, sad, jedino, ne daj bože, da Rada umre... onda bih uzeo njeno životno osiguranje, bilo bi tu 10, 15 'iljada evra... i pravo u salon. Dobar dan, može probna vožnja, može, sviđa mi se, ne sviđa, probam drugi, sviđa mi se, kupujem... I to nova kola, ej!", priča k'o navijen plavokosi Resnikanac, a njegov drug jedva dolazi do reči.
"Čekaj, zar vi niste imali onog "fiću"?, pita on, a budući Fanđo ljutito odgovara: "Ma, jesmo... joj, "fića" je bio mator al' i dalje je išao k'o lud, nego ćale ga je sjebo', vuk'o cement i kola se raspala. Znaš li šta je deda Raja uradio kada je moj ćale položio vozački... imao je sedamnaest godina, ko ja sada. Otišli su u prvu prodavnicu automobila i kupio mu je "alfa romeo", nov, ma nema ni šest meseci da se pojavio". Plavokosi uzdiše pod teretom sećanja, a drug pokušava da ga ubedi da nije dovoljno samo kupiti kola, treba tu dosta para, za benzin, za registraciju, popravke...
Ali, ništa ne može pokolebati "klinca sa misijom"...
"Zamisli samo, do grada bi išli, k'o ljudi, kolima, a ne busom, bar jednom nedeljno bi otišli do Mladenovca, a leti lepo, kad nam dune, na bazen...", zastade na trenutak, pogled mu se izgubi u daljini, a ja sam k'o za inat morao da siđem iz busa. Ipak, nadljudskim naporima, na vratima čuh kako Plavokosi kaže: "Eh, da je deda Raja živ...". 

Dodir genija

U našoj kući se retko piju lekovi za smirenje, delom zato što ne volimo da ih pijemo, a delom i zbog toga što ne mogu da se kupe bez recepta, a mi kak'i smo, teško da bi prošli onaj obavezan pregled kod neuropsihijatra. Ali, danas je specijalna prilika - vidim, najdraža supruga se narogušila, sve 'ukće, pa se nervozno vrti po kući... Na kraju odlučuje da ne odlaže više neminovno, uzima čašu vode i "lorazepam". Ne stižem ni da je pitam šta se dešava, a ona mi tužnim glasom kaže: "Idem kod Boleta". Pogledah u nebo i prokleh sve starogrčke i starorimske bogove (sa ovim modernim naslednicima ne se zajebavam) zato što nanose toliku bol mojoj najdražoj supruzi... Aha, interesuje vas ko je Bole. Pa, on je najsporiji čovek na svetu, istovremeno terorista i suvi genije, on je takođe, na žalost, i blagajnik u našoj banci... Njega žene obožavaju (jedino je muško u ekspozituri), muškarci mu zavide, a svi ostali (čitaj: klijenti) bi ga ubili bez razmišljanja.
Bole ima oko trideset godina i niko ne razume koliko je njemu teško. Toliki dosadni ljudi koji stalno nešto izvoljevaju, uplaćuju, isplaćuju, podižu staru deviznu štednju, a on jedan. Mislim, nije da on nije vredan, ih, kako nije. To što mu za obradu dve uplatnice treba između 15 i 20 minuta, nije njegov problem, nego vaš - da citiram moju majku: "Gde si tako mlad izgubio strpljenje?". Bole je živa legenda, ropće pod teretom stavljenim na njegova nejaka pleća, ali ne predaje se, radi od devet do pet, jedva da nađe vremena da skokne do vulkanizera, da promeni svećice, s nogu pojede doručak, obavi četrdesetak neobično važnih telefonskih razgovora...
Gledam ga letos, sam u banci, drugi blagajnik na odmoru, udara klima, a red se otegao i ispred ulaznih vrata. Ali, ne, ni to ga nije izbacilo iz njegovog bankarskog zena, i dalje drži ritam 15-20 minuta po glavi klijenta, i jasno mi je da je sve iscrpljeniji. "Bolence, jesi li se umorio, hoćeš da ti skuvam kafu?", zabrinuto ga pita koleginica koja se iznenada odnekud pojavila, ali Bole odmahuje glavom (pažljivo da mu se ne naruši brižljivo uređena linija razdeljka), i kaže: "Izdržaću nekako!".
I tada sam shvatio nekoliko stvari. Prvo, Bole je bez ikakve sumnje genije, drugo, na poslu je najvažnija slka koju o sebi stvorite (da li si lenčuga ili vredan radnik, to možeš da obesiš mačku o rep), treće, napokon sam zauvek odustao od tinejdžerskih snova da budem bubnjar "Metalike" ili napišem bolji krimić od Ladlama... Zbogom snovi, rešio sam, kad porastem biću Bole! 

Dodatak: Puna pošta, pune i druge banke, prošao 20. u mesecu, mora telefon da se plati... Šta ću, nemam drugog izbora, idem kod Boleta. Nije prošlo ni 25 minuta, a već sam došao na red (pre mene je čekalo dvoje ljudi). Dođem do šaltera, pružim račun i pare, a istog sekunda se začu pisak, a Bole uzdahnu iz peta, u neverici zavrte glavom i saopšti mi: "Nešto crče"! Ja počnem da se smejem k'o lud, pa ga pitam: "Šta, pobogu crče?", a on mi odgovara: "Ne znam, nisam ništa pipao, majke mi!". Tu već nisam mogao da dođem sebi od smeha, pa se opustim i ja, onako spontano zavirim preko njegovog pulta, vidim pojavljuje se nešto na monitoru... "Diže se sistem", uzviknem ja sa nadom u glasu, ali me je Bole koji je već uredno uparkirao svoju stolicu, rutinski ohladio: "Ma, ne diže se, znam ja koliko će to da traje. Bolje da idete u neku drugu banku, džaba ovde čekate".  

Slučaj gospođe O.

Gospođa O. je do te kobne noći živela povučenim životom u beogradskom predgrađu. Kao i većina Srba, i tog dana je mrtva umorna došla kući sa nedovoljno plaćenog posla, istuširala se, preko volje pojela nešto, uključila kompjuter više iz navike, nego što je nešto posebno interesovalo, pustila muziku... i ubrzo zaspala. Probudila ju je hladnoća u stanu. Nije imala kud (bar je kasnije tako izjavila) nego da pusti TA peć da duva. Nakon tridesetak sekundi prvo je osetila smrad paljevine, dim je počeo da izlazi kroz rešetku peći a zatim se čuo prasak i nestalo je struje. Gospođa O. je iznervirano pomislila: "Opet je otišla faza", rezignirano slegla ramenima, uzela još dva ćebeta i vratila se u krevet. Pre nego što je ponovo zaspala, zapitala se ko beše od komšija ima ključ od strujomera...
Nekoliko sati ranije - dok je gospođa O. bezbrižno dremala, približavala se ponoć i sudnji dan kada će temperature u Srbiji dostići viševekovni minimum, a panika je polako dostizala vrhunac kako su se smenjivale vesti da je proizvodnja struje na apsolutnom maksimumu, da ni uvoz više nije dovoljan, da se pregrejavaju bageri u "Kolubari" koji rade 74 sata bez prestanka... Oznojeni direktor EPS-a, skoro da je preuzeo ulogu voditelja na jednom i jedinom Javnom servisu, i molio čovek građane da štede struju, objašnjavao da nam je dogorelo do dupeta, da su restrikcije neizbežne...
Sadašnjost - Ali bilo je kasno za sve, tačno u 23.45 sistem se raspao, i 90 odsto Srbije je ostalo u mraku. Mučeni radnici Elektrodistribucije su se razleteli po terenu, ali uzalud, prve informacije su glasile da će se isporuke električne energije normalizovati, u najboljem slučaju za 24 časa, a najcrnje prognoze su glasile - 36 do 48 časova.
Haos koji je nastao teško je opisati, svi su tražili krivca, javnost je zahtevala da se odgovorni oštro kazne... Oznojeni direktor EPS-a je pozvan na hitan sastanak u Vladi, a svega desetak minuta kasnije, preko radija (ko je sačuvao one prastare aparate na baterije, čuo je) je pročitano saopštenje u kojem se navodi: "Bez obzira što smo prethodnih dana apelovali i molili građane da štede struju, upozoravali da je situacija kritična, ipak je bilo onih koji su nastavili sa neumerenom potrošnjom struje. A među njima se izdvaja osoba... trenutno možemo da saopštimo samo da živi na Kanarevom brdu... koja je direktno odgovorna za kurcšlus koji je doveo do pada sistema. Istraga je u toku, i javnost će ubrzo biti obaveštena o ostalim detaljima".
Gospođu O. je probudilo lupanje po vratima, jedva se dovukla do špijunke i začuđeno konstatovala da u hodniku stoji gomila uniformisanih lica mrkog pogleda. Kada je otključala vrata, dvojica rmpalija su je bukvalno odneli do marice, a forenzičari su se bacili na posao. Nije prošlo dugo, i mediji su se dokopali imena krivca... Do podneva, svi su sve znali o gospođi O, gde radi, koliko godina ima, da joj je TA peć stara više od 30 godina ... Internet portal (jedini čiji je server radio na agregat, doduše ukraden od vojske) je zatim i ekskluzivno objavio (iz pouzdanih izvora) da su cigle u peći nekoliko puta nestrčno slagane, da su pojedine čak i slomljene, kao i da je nedavno poznanik gospođe O. navrat-nanos instalirao novi grejač. Sve je upućivalo na katastrofu, bilo je dovoljno samo da gospođa O. uključi termostat! Oh, koliko je njen zločin izazvao jeda u napaćenom narodu - Zar zato što je njenoj cenjenoj zadnjici bilo hladno, svi moramo da ispaštamo, čulo se sa svih strana. Komšije gospođe O. su se utrkivale ko će saopštiti više detalja o njoj - ne dolazi kod nas na kafu, leti nas izluđuje sa svojim cvećem na terasi, samo se žali zbog nečega, a znala je da nas "onoliko" nagovara da uvedemo parno grejanje... Moš' misliti, da plaćamo skupo grejanje da bi njoj udovoljili, nema šanse, ništa bolje od grejanja na drva! U tom trenutku, možda je i postojala minimalna, sićušna šansa da se gospođa O. ipak nekako izvuče, ali, kap koja je prelila čašu je bilo saznanje da je ona od malih nogu imala običaj da gura viljuške u štekere, a kao starija je često izbijala faze u stanu, čak i u zgradi. Zbog toga je i prodala stan u kojem je ranije živela i preselila se na Kanarevo brdo! 
Dva dana kasnije - za gospođu O. više nije bilo normalnog života, novinari su spavali ispred njenih vrata, ljudi su je vređali na ulici, čak je u senci njenog slučaja ostao herojski podvig radnika EPS-a koji su u rekordnom roku popravili kvar.
Nedugo zatim gopođi O. se izgubio svaki trag, neki su govorili da je pobegla u inostranstvo da bi izbegla suđenje, drugi su tvrdili da sa tri šarplaninca živi na Zlatiboru u kolibi (bez struje, naravno), treći su ubeđeni da je otišla na plastičnu operaciju i da nam se sada smeje negde na nekoj egzotičnoj plaži... Ali, svima je zajednička ozlojeđenost što je glavni krivac izmakao rukama pravde. Zato i ne čudi što se priča o gospođi O. godinama prepričavala, njome su se plašila deca, a priča je postepeno prerasla u urbanu legendu, jednu od najpopularnijih u naprednoj, modernoj Srbiji, koja, eto, samo što nije primljena u EU.  

Pada prvi sneg

Kada gledate klince kako se crveni u licu, zajapureni od zime, naglavačke bacaju u sneg, ciče od sreće posle svakog skoka, shvatite da je to za decu (i moju najdražu suprugu) normalno stanje... Ali, avaj, za ostatak populacije to je "vanredna situacija". Deca ne idu u školu da bi se uštedeli mazut i neverovatno dragoceni gas, tramvaji se ukidaju da bi se smanjio račun za struju, i gle čuda, sneg pade u "nezgodno vreme"... To što su mučenici po Pešteru i drugim čukama zavejani već nedeljama, nije važno, situacija je postala vanredna tek kada je u Beogradu palo bednih tridesetak centimetara snega, kada je saobraćaj stao (kao da inače bolje funkcioniše), i kada vredni učenici nisu mogli da stignu do svojih zavejanih gradskih škola... Odmah se dahije dosetiše proverenog obrasca radnih akcija, pa angažovaše hiljade "dobrovoljaca" da čiste sneg, mislim, ipak nije prikladno zvati ih "nezaposlenima", šteti to osetljivim ušima razmaženih Beograđana.
Tu se naravno, svesrdno uključiše i razni Javni servisi, službe, nekoliko komada ministara, pa se napravi scenario propasti Srbije okovane ledom... A soli (ne one za koju se Boško žrtvovao, nego one za posipanje puteva) nema, u stvari ima, ali prokleti sneg pada na -10, a svi znamo, je l' da su nas tako učili, da kada sneg pada, temperatura je tu negde oko nule. A ovo belo đubre pada na mnogo nižoj temperaturi, a naša so je efikasna do -5. Čisto da se umiri javnost pominju se i drugi preparati za posipanje kojih... nema, u stvari ima, ali su mnogo skupi, pa ne smeju tek tako da se arče.
Aman ljudi od kada se ledenim smatraju dani sa temperaturama oko -12? Kao da su svi odrasli pod staklenim zvonom... Jer, ipak mi živimo u umereno-kontinentalnoj klimi (sve se bre iz škole zaboravilo), a ne na Holandskim Antilima.
Što se đaka tiče, napesmo se najdraža supruga i ja, skoro k'o na šolji, da se setimo da li smo ijedan dan škole propustili zbog snega, ali uzalud, to se jednostavno nije dešavalo. A tada su smetovi bili normalna stvar, i to mesecima, tek kada temperatura padne ispod -20, pričalo se o velikom mrazu, svi su normalno radili... A tada nije bilo ovih modernih grtalica, samo Fapovi kamioni sa onim raonikom napred. Ih, kad se setim, jedna od najboljih utakmica na kojima sam bio igrana je na minus 21... Ako se igrao fudbal, šta tek reći za ostalo.
Zaboravih ko je od Hitlerovih saradnika, Gebels valjda, rekao da što je veća laž, ljudi u nju lakše poveruju, a on nije imao na raspolaganju ni TV, ni internet, ni "agencije"... Nego, taman se nameračih da konačno napišem nešto o "validatorima" koji će nas približiti Evropi, kad čuh mračne Nedeljkove prognoze (to je onaj višegodišnji dežurni meteorolog u RHMZ), da nas narednih dana očekuje pomet sa nezapamćenim temeraturama i do -25. Pogledam napolje, ulice skoro očišćene, nema uobičajene gužve za ovo doba dana, sneg ne pada... Ma, to se meni samo čini sve je to privid, sve je to iluzija... Pa, ne bi me valjda čika Nedeljko i čika Mrka lagali?!
Biće da smo toliko razmaženi i osetljivi, pa se umesto vanrednog stanja proglašava "vanredna situacija"... Lepše zvuči, pa manje imamo osećaj da nas neko zajebava...

Vanredna situacija

Gluvo je doba noći, i ruke mi se smrzavaju dok sakupljam sneg sa terase i hirurškom preciznošću ga trpam u kofu... Ne, nisam pobudalio (bar još ne), i ne pravim Sneška... Razlog je mnogo prozaičniji, nemamo vode već nekoliko sati, majstori koji su bušili ulicu su pobegli od 'ladnoće, mene je da izvinete, prilično priteralo, a zaliha vode u kući nemamo! Tako mi i treba, kada sam se olako odrekao bureta za kupus koje je godinama služilo kao pomoćni rezervoar. Uostalom, ko živi u soliteru koji kao da je direktno povezan sa TA "Nikola Tesla" (nas nijedno isključenje struje ne zaobilazi) i u kojem stalno nečega nema, tople vode, grejanja, hladne vode, ili svega zajedno, mora da bude spreman za vanredne situacije. Samo što su one (vanredne situacije) kod nas odavno već najnormalnija stvar.
Nego, kada sam ono beše zalivao cveće, možda je u kantici ostalo malo vode, suva mi usta, žedan sam na nervnoj bazi, zauvar je da se iskoristi...
E, da, setih se da u gradskom prevozu imamo "validatore" koji će nas približiti Evropi, i sad, imao bih svašta da kažem na tu temu, ali najdraža supruga se ozbiljno primakla poslednjoj flaši sa kiselom vodom, bolje reći tužnim ostacima iste, i tiho da ja ne čujem (kakva naivčina!) vadi četkicu za zube...
Padaj silo i nepravdo, urliknuh ja, prestravih svoju bračnu polovinu, oteh joj flašu iz obamrlih ruku, utrčah u klonju i zaključah vrata! Ko joj kriv što je oklevala kada je bila u prednosti, ja sam dobio svoje mehuriće a ona neka glanca zube... vlažnim maramicama!   

Ipak, poželim neko pismo

Obično ovakve bisere čuvam za neki budući nastavak "Oglasa iz središta gluposti", ali nema šanse da propustim zlatnu priliku... Naime, sajt traži novinara, i uz standardne stvari, od kandidata se traži da pošalju i "obavezno motivaciono pismo (koje bi trebalo da bude kao kvalitetan novinarski tekst na temu Vašeg rada kod nas)".
E, sad, jedva naučih kako se pišu jebena motivaciona pisma, a sada me udariše ispod pojasa! Razbojnici! Sastave sam prestao davno da pišem, međutim, šetnja po kiši, ili činjenica da sam kući došao mokrih nogu, mi rasteraše maglu sa očiju, i ja reših da napišem tekst na zadatu temu... Kao i svaki dobar đačić.
Poštovani,
...Kvalitetan novinarski tekst u kojem hvalim samog sebe, verovatno do imbecilnosti...hm, to neće da može, niti bi smelo da postoji, ukoliko naravno niste A. Tijanić, ona Marinković što se kerebeči na "Pinku", ili radite u informativi "devedes'dvojke"... Uglavnom, shvatili ste poentu. Ko je prošao makar i jednodnevnu školu novinarstva zna o čemu pričam.
Ali, da ne bude da nisam formalno ispunio zahteve konkursa, možemo da zamislimo da radim prilog za "Žikinu šarenicu" ili pišem tekst za "Huper" (ako to još izlazi), pa da krenemo:
Junak naše priče je rođen u proleće sedamdeset i neke, i budući da se od malih nogu isticao na časovima srpsko-hrvatskog jezika, nakon završene srednje ekonomske škole, je odlučio da studira novinarstvo, koje je i diplomirao.
Tokom devetogodišnje karijere u beogradskim dnevnim listovima, pročuo se po intervjuima sa stranim muzičarima, a kako sam priznaje, najveći utisak na njega su ostavili Fil Kolins, beskrajno zabavni Bili Ajdol, momci iz benda "Apocalyptica", čarobna Tereza Salgeiro, a u svoje najveće profesionalne uspehe ubraja intervju sa grupom "Rammstein", članak o podzemnom teleskopu na Arktiku, kao i "milion" tekstova sa "Egzita".
Inače, nema teme o kojoj nije pisao, od zabave pa do nauke i tehnologije. Internetom vlada kao Mesi loptom, na "ti" je sa svime što ima veze sa kompanijom "Google" - od pretraživača, web tools-a, do analitike... U poslednje vreme, omiljeni hobi mu je "guglplusovanje".
Često ga kritikuju što je preterano detaljan, što sve mora da proveri nekoliko puta, što svaki prevod mora da bude savršen... Skroman kakav jeste, naš junak kaže da engleski govori bolje od proseka, malo slabije piše, ali iskren kakav jeste, dodaje: "Uvek je tu i "Google translate". Trenutno je, što bi Amerikanci rekli, između poslova, ali ne zato što ga ne jure, nego zato, kako tvrdi, jer čeka pravi izazov.
U dodatku, kao što je red, prilažem svoju biografiju. Prema tome, ja sam ispunio formu, a budući da je u Srbiji forma u većini slučajeva važnija od sadržaja, isto očekujem i od vas. Znači: taster desno, pored "entera", a ispod "inserta"... tako je - delete.
Eto, to je sadržina pisma koje sam uredno poslao svojim budućim (ha, ha, ha...) poslodavcima. Nešto mi govori da neću dobiti odgovor.

Crveno slovo

Najdraža supruga obično mora da me podvrgne vijetnamskom mučenju da bih uzeo usisivač ili obrisao prašinu... Probudih se danas čio i oran za rad, pa reko', što da (opet) nagrabusim kao Stalone u "Rambu 2", bolje da jednom i ja budem dobrovoljac (što se protivi svim mojim načelima)... Uzmem usisivač, ispraznim kesu, unapred se pomirim sa sudbinom da će me crevo koje ispada iz ležišta dovesti do nervnog sloma negde u 16. minutu posla, i taman kada sam duboko uzdahnuo i krenuo da pristisnem dugme, kvrcnu mi u glavi. Pa, danas je veliki praznik, crveno je slovo! Ne valja se!
Zbunjen držim ono sranje u ruci i ne znam šta da radim. Ako ne usisam kuću danas, teško da ću se uskoro nakaniti, ili još gore, najdraža supruga će me naterati da raspremamo u subotu, kada je, kao što svi znamo, takođe crveno slovo, doduše samo sa ljubitelje fudbala. Sa druge strane, ne bih ni da se zamerim onom gore, mislim, nije da sam neki vernik, ali opet, ionako me već dovoljno tera maler.
Nerado ipak odustah od usisavanja, a da bih ublažio svoje nezadovoljstvo, počeh da ubeđujem sebe da sam sada u malkice boljim odnosima sa nebeskim silama... A nije da nisam u debelom minusu...
Lepo kažu ne valja da se radi na taj dan, a ja sam godinama dirinčio na Badnji dan, često i na Božić i Uskrs, slave i da ne pominjem... Naravno, to nije bila moja krivica, ali ko te pita, onaj gore prekorno gleda u mom pravcu, a ne u pravcu mog tadašnjeg gazde. Tačno je i da mi nikako nije jasno zašto na crveno slovo ne valja da se uključuje mašina za veš (je l' to znači da se i onaj gore modernizovao, pa ga ručno pranje više ne zanima?), ili da se šije, ili da se ide u goste, ili da se ne ide u goste...
Biće da sam mnogo zaostao kada se radi o tim "savremenim" tumačenjima "valja se-ne valja se" običaja. Zato i ne čudi što sam umro od smeha kada su mi ove godine svečano saopštili (uz obavezni dodatak, ništa ne znaš magarče), da nikako ne sme da se baca đubre tokom tri dana Božića. I stvarno, kontejneri prazni, nema čak ni uobičajenih kesa koje komšinica ostavlja u hodniku ispred svog stana... Međutim, negde krajem drugog dana dok se omamljujući miris ostataka prazničnih sarmi širio kućom, usudih se da predložim nešto nečuveno: da ipak bacimo đubre. Logično, naleteo sam na zid... ne valja se i tačka! Ali onaj crv neukog prinudnog vernika mi ne da mira i stalno se pitam zašto je onom gore u interesu da se mi ugušimo od smrada.
Kada bolje razmislim, ja od početka grešim u pristupu. Budući da crvenih slova ima kol'ko hoćeš, imam odlično pokriće za svoju urođenu lenjost, trenutno sam bez posla jer sam radio kada se "ne valja" (napokon razreših i tu misteriju), mašinu za veš skoro nikada nisam uključio, ni šivenjem se ne bavim, volim da jedem u gostima... Ček, ček, a što si prvi put posle više od dve godine dobio na kladionici, a tiket si uplatio na Božić, to, ne pominješ?! Pa, prvo, najdraža supruga me je terala da svratim u kladionicu, što očigledno znači da je to u redu, bar kada se pitaju ona i onaj gore, drugo, ja sam tek sada u dubiozi - kockanje je...porok...znači, koliko ja znam, greh... i kako to sada "valja".
Mora da sam opet ja krivac. Sve bi mi bilo kristalno jasno da sam jedan od novih vernika koji se krste kada god prođu pored crkve, ili pominju bilo šta što ima veze sa onim gore i njegovim saradnicima... Meni su te stvari smešne, često me i plaše, ali zbog toga ja sam danima u nedoumici, jedva mogu i da spavam, jer nisam siguran da se nisam, ne daj bože, ovako neuk zamerio onom gore... Iju, pa i ovo pišem na crveno slovo! Ko zna da li se to "valja"...

Eyes Without A Face

Trenutno nam je u gostima četrnaestogodišnja kćerka moje sestre od tetke, i najdraža supruga i ja smo imali priliku da se, iz prve ruke uverimo koje su stvari najvažnije u njenom životu. Lista ide otprilike ovako - mama, tata, brat, sestra (njena pozicija varira u zavisnosti da li su u svađi ili ne), prijatelji... Naivci jedni, niste valjda zaista poverovali u ovakav redosled?! A "fejsbuk"? A "lajkovanje"? A "statusi"? A virtuelni prijatelji?
Sada je negde oko devet sati uveče i ona je sa minimalnim pauzama, od podneva na "fejsu". Na svako moje pitanje mi odgovara da sam ja mator i da to ne razumem. Međutim, to joj nije smetalo da nas (mene i najdražu suprugu), onako nehajno, uz "četovanje", ispita za sve brojeve telefona, adresu, gomilu drugih stvari... u međuvremenu je na svoj profil stavila i sliku snimljenu na našoj terasi... Da li je te podatke podelila sa nekim od svojih 997 prijatelja (ma, ne dopisujem se sa svima, kaže ona) zaista ne znam, ali sam joj poručio da ću joj, ako nam neko ponovo obije stan, glavu staviti u top! To je bre autoritet! Kada bi se šalili...
Kada već imam "fejsbuk" zamorče u blizini, glupo bi bilo da ne iskoristim priliku za malo istraživanje.
Prvo, podaci - od 24 đaka u njenom odeljenju, 19 ima nalog na "fejsu", a onih pet izopštenih? Pa, troje uopšte nema internet, i preostale su dve devojčice - one imaju internet, ali ne znaju kako da naprave nalog! Nemo' da biste se smejali, prema mojim informacijama, to je veoma komplikovan proces. E sad, treba imati u vidu i da mi govorimo o varoši u "srpskoj provinciji", kako to pokondireni Beograđani zovu...
Drugo, na "fejsu" moj pokusni kunić "sedi" svakodnevno između 7 i 19 sati, što zavisi od toga da li ima nešto drugo da radi. "A budući da skoro nikada nemam nešto drugo da radim, onda sam stalno na 'fejsu'", objašnjava ona.
Treće - Čekaj malo, pa da li se vi uopšte uživo viđate, pitam ja, a ona odgovara: "Naravno, ali to ne znači da pre viđanja sa najboljom drugaricom nas dve nećemo "četovati"... normalno, i posle viđanja se nalazimo ponovo na 'fejsu'". Što, glasi moje glupo pitanje. "Pa, da prokomenatrišemo o čemu smo pričale, koga smo videle...". I ponavlja, ne razumeš ti to.
Znači, da utvrdim gradivo - gde god da odeš, šta god da ti se desi, o čemu god da razmišljaš, to sve nema smisla ako nije postavljeno na "fejsu". I još ako to drugi "lajkuju" (ubistvo srpskog jezika je veoma bolan proces), gde će ti kraj.
Sve ovo me podseti na tekst koji sam pre nekoliko meseci pročitao u listu "New York Times". Autor podseća da je prvih nekoliko godina bilo aktuelno pitanje: "Da li imaš nalog na 'fejsbuku'?", a sada se to već pretvorilo u optužujuće pitanje: "Zašto nisi na 'fejsbuku'?". Kao i uvek kada se priča o ovome, ja se i sada lupih u grudi ka' Tarzan i dostojanstveno uzviknuh: "Urgh, nikad robom, nikad član "fejs bande", neću da budem na bilo čijem "volu" (jebi ga, transkripcija je nekom majka a nekom zla maćeha)...". Ali, avaj, brzo me sustiže gruba istina - većina mojih čitalaca stiže preko "fejsbuka", a moje zamorče koje ja ogovaram već sat vremena, ima dnevno više poseta svom "profilu" nego ja čitalaca...mesečno.  

Zagubljeni u prevodu

Stvarno, kada bi vas neko ko dugo živi u inostranstvu, i ko je posle mnogo godina rešio da dođe u posetu rodbini, pitao kakva je situacija u Srbiji, šta biste mu odgovorili?
E, pa moj odgovor je sledeći... Odlučio sam da pustim da drugi govore umesto mene, čak ću se i od komentara uzdržati (kuku!!!). Nisam bio mnogo originalan... izabrao sam nekoliko izjava i vesti koje su obeležile dane novogodišnjeg mamurluka. Budući da znam mnoge koji se hvale fantastičnim znanjem engleskog, što u prevodu uglavnom znači "Google translate", što bih ja bio izuzetak. Ne bih da se hvalim, ali ja, eto, znate, tečno govorim engleski, katalonski, finski, hindu, litvanski, portugalski, velški, svahili, nemački, a pomalo natucam i danski.
Edge Duchich: "When it comes to the party which I think the president should consider all that which was prior to 2000. year, draw lessons as it would never happen again. In this sense, we might want to apologize to the citizens because of the problems that have occurred at this time, for which we may have been partly to blame me, part of the general situation in which we then were".
Els transeünts: "Vaig esperar durant tres hores que per primera vegada creuat el pont".
Gloria Djukic-Dejanovich: "Kansanedustajat joutuvat työskentelemään heidän saadessaan MP palkkaa".
George Clooney: "'Tadic मुझसे अधिक आकर्षक है, लेकिन मैं उससे बहुत बेहतर अभिनेता हूँ'".
Mirko Flower: "Mes pamatysime du ar tris mėnesius apie situaciją. Jei turite būti įrašytas su kai kurių naujų priemonių, imsimės juos, bet aš mieliau viltį, kad krizė pamažu pradeda mažėti".
Passageiros em breve será capaz de SMS para obter informações sobre horário de chegada de ônibus.
Y gân "Moje Lane", ag ef Željko Joksimovic 2004 Enillodd yn ail yn y "Eurovision Song Contest" yn Istanbul, y lleisiau o gefnogwyr ar draws Ewrop yn datgan y mwyaf llwyddiannus yn hanes y gystadleuaeth.
Darling Shutanovac: "Naamini kuwa sera mpya ambayo define uchaguzi ujao wa haraka sana kufanya kujisikia katika mfuko wako na ustawi wa wananchi".
Astrologen: Venus in Konjunktion mit Jupiter im Juni bringt Glück, Zufriedenheit, Erfolg, Steigerung der Beschäftigung, der Anfang des Großkapitals und es ist "sehr viel Zeit für die Wiedergeburt." Mitte April beginnt eine völlig neue Ära für Serbien wird von vielen der Erwartungen und Wünsche der Bürgerinnen und Bürger erreicht werden, die sich "das große Geld aus dem Osten," vor allem aus China und alles, was serbisch war in den vergangenen 15 Jahren endlich Ergebnisse bringen wird.
Ako vam se ne sviđa naredni prevod, ne krivite mene, jer za sve greške odgovornost snosi, naravno, Google. A na srpskom to zvuči ovako...
Ivica Dačić: "Kad je reč o partiji čiji sam predsednik smatram da treba da sagledamo sve ono što je bilo pre 2000. godine, izvučemo pouke kako se to više nikada ne bi ponovilo. U tom smislu mogli bismo da se izvinimo građanima zbog problema koji su nastajali u to vreme, zbog kojih smo možda delom bili krivi mi, delom opšta situacija u kojoj smo se tada nalazili".
Slučajna prolaznica: "Čekala sam tri sata da bih prva prešla preko mosta".
Slavica Đukić-Dejanović: "Poslanici će morati da rade sve dok primaju poslaničku platu".
Džordž Kluni: "Tadić je mnogo atraktivniji od mene, ali sam ja mnogo bolji glumac od njega".
Mirko Cvetković: "Videćemo za dva do tri meseca kakva je situacija. Ako je potrebno da se ulazi sa nekim novim merama, mi ćemo ih preduzeti, ali ja se ipak nadam da će kriza polako početi da jenjava".
Putnici će uskoro SMS porukom moći da se informišu o vremenu dolaska autobusa.
Pesma „Lane moje“, s kojom je Željko Joksimović 2004. godine osvojio drugo mesto na "Evrosongu" u Istanbulu, glasovima fanova širom Evrope proglašena je za najuspešniju u istoriji takmičenja.
Dragan Šutanovac: "Verujem da će nova politika koju ćemo definisati na predstojećim izborima vrlo brzo omogućiti da se oseti i boljitak u džepu građana".
Astrolozi: Venera u konjunkciji sa Jupiterom će u junu doneti sreću, zadovoljstvo, uspeh, povećanje zaposlenosti, početak krupnih poslova i to je "izuzetno vreme za preporod". Sredinom aprila će početi potpuno novo doba za Srbiju, ostvariće se mnoge težnje i želje njenih gradjana, stići će "veliki novac sa istoka", prvenstveno iz Kine i sve što je Srbija radila u poslednjih 15 godina će, najzad, doneti rezultate.
Grafit kod moje srednje škole: "Hvem her går ikke skør, det er ikke normalt", ovo čisto da se isprsim i sa danskim... a prevod: Ko ovde ne poludi, taj nije normalan.

Umesto čestitke

Pa, ko njima može da odoli?!
Uz širok osmeh, srećna svima Nova godina!!!




Ako vas ovi lepotani nisu oraspoložili, možda će vam pomoći...

Kako sam isplanirao Novu godinu

Otvaranje mosta, milina jedna, a kuma ima pogled na tu svetkovinu iz dnevne sobe. Već sam sve isplanirao, žena i ja ćemo kupiti neko piće, oni će u međuvremenu da trosed okrenu naopačke da možemo da se naslonimo ko ljudi... A u daljini, dok vatromet para nebo, lepi Boris namešta svoj najbolji osmeh i otvara novi most, taj ponos Beograda.
Uh, nikada lakše nisam prošao sa dočekom. Stalno neka jurnjava, pa premišljanje, pa dosada, pa neizdrž... A sada se sve samo namestilo, i još grandiozno, ejjjjjj...
Priznajem, bio sam pesimista dok se suvi i topli decembar vukao ka neumitnom kraju i najavio još jednu godinu viška, ali sada... dišem punim plućima, zračim optimizmom (zaraznim) i bre... ma ne mogu da dočekam 31. i Ceremoniju. A posle... pa, sve će imati više smisla, i prva sarma, i novogodišnja skakaonica, i NFL koji mi najdraža supruga neće dati da gledam, i dobra tekila sa lošim limunom...
Hvala ti Borise lutko, hvala vam neimari, hvala svima koji su glasali za neverovatno originalni naziv kojim će se generacije dičiti - Most na Adi - hvala svakoj od 26 Televizija koje su prenosile Ceremoniju (jer kada udariše petarde pred ponoć morali smo da se povučemo u dubinu sobe, izgubismo vizuelni kontakt...), sigurno tu ima još ljudi kojima treba da zahvalim na ovolikoj sreći ali, verujte, srce mi je toliko puno, i luuupa, sve mi prsti drhte nad tastaturom...
Na kraju, odustajem od pisanja, jer šta su reči... prazna slova... slika je ta koja govori više od svake reči (makar ona bila i složenica)... svi se spontano uhvatismo za ruke, zapevasmo "Hare Krišna" (jer nismo mogli da se dogovorimo kojoj religiji da damo prednos'), a Most se svetli kao svetionik u noći... Stigla je i 2012, u roku, kao i najmegalomanskiji-multinacionalni-graditeljski dokaz naše budućnosti. Ma, ja bih još pisao o Ceremoniji, ali popizdeh od divljaka koji već satima viču: "Lepotane, skoči! Možda znaš da letiš!". Pojma nemam na koga misle, ali ne dozvoljavam da bilo ko naruši ovaj talas optimizma na kojem se voziiiiiiiiiim...  

Take a run at the sun - Oglasi iz središta gluposti (2)

Kada bih želeo da izmislim oglas, kojim bih, o istom trošku, uz šačicu sarkazma i mnogo ironije, želeo da prikažem trenutnu situaciju u našoj banana državi, on bi glasio ovako: Traži se menadžer parka zabave... zaduženja: organizacija i realizacija događaja na najvišem nivou, naravno i posmatranje i praćenje tržišnih dešavanja i konkurencije (ne znate vi kako je teško opstati u nemilosrdnom svetu biznisa zabavnih parkova), pronalaženje novih klijenata i negovanje poslovnih odnosa sa postojećom korisnicima naših usluga (ugovaranje, prodaja i naplata rođendana, krštenja i ostalih proslava)... Uslovi: visoka stručna sprema (VII stepen), minimum tri godine iskustva na relevantnim poslovima... E, sad, propade mi fora jer ste verovatno već provalili da je ovo pravi a ne izmišljen oglas... Jer, ko bi, bre izmislio ovakvu konstrukciju dostojnu najpoznatijih skandinavskih egzistencijaista 20. veka.
Svi znamo da je klijent svetinja, ali neki idu i korak dalje. Iskoristite priliku i pridružite se timu koji uz posvećenost i poslednju generaciju mašina i opreme ide putem uspeha. Postanite naš radnik i radnica za čišćenje nameštaja. Opis posla: davali biste doprinos timu radeći na mašinskom pranju i čišćenju mebla, kože i eko kože. Po završenoj obuci Vaš rad na čišćenju nameštaja davaće poseban pečat zadovoljstvu naših klijenata!? A klijenti u ekstazi viču: "Pššššš! Ha, kupio i ja meblo!". Segment namenjen ljubiteljima XXX zabave nastavljamo oglasom krajnje sumnjive beogradske firme koja traži PR menadžera - u obzir dolaze samo devojke od '89 do '81 godišta, a za TV voditeljku uslovi su još strožiji: devojke '91 godište. Naravno, ništa bez Nemaca pa se traže i Assistent(in) der Geschaftsleitung, a bogami i Kunderberater mit Ausstrahlung.
Ima onih i koji toliko zakukulje oglas pa vam nije jasno šta treba da radite - Dom zdravlja Novi Beograd je objavio da mu je potreban laboratorijski tehničar a od kandidata se traži: prijave sa kratkom biografijom i fotokopijama dokumenata kojima se dokazuje ispunjenost uslova oglasa , predati preko Arhive Doma zdravlja (III sprat, soba br. 3), na navedenu adresu... sa naznakom za koje radno mesto se podnosi prijava!? Čekaj malo, je l' šaljem poštom ili idem preko Arhive? Bar je kraj jasan: odluka o izboru biće objavljena na oglasnoj tabli pored Arhive! Mislim da je jasno ko ima glavnu reč u ovom Domu zdravlja. Pa, Milka arhivarka! 
Elem, traži se i ИТ Соработник. Од вас очекуваме: Одлично познавање на ПЦ компјутер и Windows оперативните системи; Добро познавање на работа во мрежно окружување... Potrebni su i Embedded SW Developer & Silicon Validation Engineer (sve isti čovek), pa Consumer Healthcare Sales Manager Adriatic (opet samo jedan radi sve ovo), zatim traži se i Administrator/Support Role (znam za sporedne uloge, ali prvi put čujem za pomoćne administratore), hotelu potreban Room Division Manager ('ajde!)...
Pazite ovu kombinaciju: Omladinska zadruga "Vrednica" traži referenta ZNR i PPZ, a u poslednje vreme su na ceni i komercijalisti za HOREKA objekte, moji omiljeni Channel Manageri, pojavi se i poneki oglas za inženjera građevine - konstruktivni smer (biće da ostali, mislim smerovi, nisu toliko konstruktivni...
Kako sam počeo, red je i da završim u istom stilu: Potreban operater za ultrazvučna ispitivanja... rad u laboratoriji za ispitivanje bez razaranja. To je posao, to je budućnost!

Ne daj se Prle!

Preznojih se od same pomisli da radim i da nemam ovoliko slobodnog vremena - jer ondak bi mi sigurno promakao opaki pokušaj snaga haosa i bezumlja da, zajedno sa, stranim agentima i.... normalno, domaćim izdajnicima, ukaljaju sveto ime... dobro de, nadimke, drugova Prleta i Tihog.
Dobro koordinirana akcija je započela velikim intervjuom koji je jedan nazovi istoričar dao domaćem medijumu pod nazivom "Novosti". U tom opskurnom članku se navodi da su "Otpisani" čista izmišljotina, da je u Beogradu od 1941. do 1944. ubijen jedan Nemac, kao i da je Beograd, uz Brisel, zbog svoje sigurnosti, bio najomiljenija turistička destinacija pripadnika Vermahta koji su, je l' te, čeznuli za mirnim i opuštenim odmorom.
To je tek početak, odjednom se pojavila gomila takozvanih "revizionističkih" foruma na internetu, u kojima se beskrajno detaljno zastupa teza da su u Beogradu postojali ilegalci, ali da su oni bili ravnogorci, kao i da su osim protiv Nemaca, morali i da se bore protiv komunista, ljotićevaca i nedićevaca! Saznadoh i ko je smestio Draži. Bio bre čitav feljton u kojem se iscrpno prikazuje akcija Sovjeta koji su, zahvaljući svojim krticama u britanskoj obaveštajnoj službi MI 5, poturali lažne podatke u kojima su opanjkavali četnike i veličali partizane što je bio ključni razlog da saveznici početkom 1943. podrže Tita i drugove a ne bradonje.
Međutim, ovi... ma, ne znam kako da ih nazovem, se tu nisu zaustavili pa su udarili i na drugi kamen temeljac ratne kinematografije - kao, "Das ist Valter" nije iz Sarajeva nego iz Beograda! Moš' misliti, pravi Valter je četnički potpukovnik Žarko Todorović koga je Gestapo uhapsio 1943. zajedno sa još 14 ilegalaca (ravnogoraca, naravno). Na narednom forumu nađem i nastavak ove priče koja glasi da su Draža i kompanija silno vreme i pare potrošili da bi dokazali ljudima da je onaj iz Sarajeva, Vladimir Perić koji je, gle malera, poginuo 1945, poslednjeg dana borbi za Sarajevo, lažni Valter, kao i da je sve to obična komunistička nameštaljka.
Zatvaram oči, seva mi u glavi - pa šta to znači, da Prozor ne mora pasti, da Dimnjačar nije zakačio žicu, da Zagreb nije nepokoreni grad, da je Bata Životinja džaba ubio stotine hiljada statista, da tifusari nisu skakali u Neretvu, da Savo Kovačević nije ubijen zbog žene, ups, greška, na Sutjesci, da Reks nije spasao Tita, da Boško Buha nije poginuo zbog soli, da Dalibor nije bacao bombe...
Hoćete da kažete da su me heroji mog detinjstva lagali, da su major Gašpar i Misirac pozitivni likovi, a Prle, Tihi, Joca i Mrki, pa čak i neustrašiva Marija, klasični negativci?!
Ne udarajte besno u tastaturu... šta tek reći za one malo pomirljivije koji dokazuju da je u Beogradu ipak ubijeno više Nemaca, možda čak i komada osam, ali i da je od svih herojskih akcija iz "Otpisanih" zaista izvedena samo paljevina garaže. Pa malo li je razbojnici? Uostalom, to i jeste najbolja epizoda serije... op cvrc, gevezen zajn vam ga!