Moje slavlje je počelo u subotu uveče, srce mi puno, ma, radost, sreća, veselje... Doduše, nije mi bilo drago što sam izgleda usamljen u proslavi velikog uspeha, ali narednog dana, u nedelju uveče, se i to promenilo. Udaraju petarde, ljudi urlaju, trube automobili, a ja zamal' da poletim od ushićenja... I drugi slave sa mnom! Juhu!
Međutim, sve se promenilo u noći između nedelje i ponedeljka. Kako čuh loše vesti, sneveselih se, i za tren oka se od veseljka pretvorih u tužnu sovu. U ponedeljak ujutru krenem na kurs engleskog a u troli svi smrknuti, sve nešto mrmljaju u bradu. Vidim, imam dosta istomišljenika, što me prijatno iznenadi. Svaka druga promrmljana rečenica glasi: "Ne mogu da verujem da se ovo dogodilo". Ne mogu ni ja, umalo uzviknuh.
"I, šta ćemo sada da radimo?". Ništa, mislim se, da se prekrstimo i da probamo da pronađemo zamenu.
K'o da su čuli moje misli, turobnici nastavljaju sa mrmljanjem: "Ko njega može da zameni?". Klimam glavom u znak slaganja, al' ne mnogo jako, da ne pomisle ljudi da sam skrenuo pameću. "Pa, zar onaj nepismeni idiot, što ne zna ni engleski, da sada bude lider?". U pravu su, ovaj bre govori engleski i francuski, ima ogromno iskustvo, zna ljude svuda po svetu, izgradio je ime, predstavljao nas je na najbolji način... Zar umesto takve gromade, da glavnu reč ima ona spodoba.
Dođem na čas, već u dubokoj depresiji, motam po glavi moguća rešenja, proklinjem sudbinu, a moje kolege kursovci, mal' ne skaču kroz prozor od jada. Krenemo spontano priču, opet protrčasmo kroz opšta mesta tipa: nezamenljivost, neizvesnost, crna budućnost, nemoć, razočaranje, bes...
"Ma, krivi su svi koji nisu izašli, jebali ih beli listići!". E, sad tu mi bi malo čudno, al' pomislih da nisam dobro čuo, jer ipak sam ja sjeb'o bubnu opnu na Exitu. "Ako je neko kriv to je ono bogataško đubre. On nije hteo da mu da pare", presekoh diskusiju svojim usklikom. Ostali me zbunjeno gledaju, pa me napokon pitaju: "Misliš na Deltu Maksija?". "Koga? Šta vam je, mislim na onu lopovčinu Abramoviča, naravno!".
"Rus je finansirao Borisa Klunija?", progovaraju kursovci u potpunom zbunu, a ja napokon shvatam da ipak, izgleda, nismo na istom koloseku.
"Aman, ja pričam o odlasku Drogbe iz Čelsija, a vi...".
"Pa, o izborima, o BK i Grobaru".
"Kad bolje razmislim, i jeste mi bilo čudno da toliko ljudi navija za Čelsi", izjavih ja pomirljivo.
"Kako možeš da se zajebavaš u ovakvom trenutku? Vraćamo se u devedesete, uvešće nam sankcije, Sloba prekosutra ustaje iz groba, zatvoriće granice, svi ćemo nositi kokarde, u školama će se učiti samo ruski, đaci će kao obavezne izlete imati obilazak Ravne Gore...".
"A šta mislite kako je mojoj najdražoj supruzi koja više neće moći da gleda svog omiljenog igrača kada skine dres posle utakmice, pa krene da šeta one pločice. To vas baš briga, je l' da?".
"Ti nisi normalan. Tebi je očigledno drago što je Grobar pobedio. I ti si mi intelektualac, i ti si mi Srbin, pu sramoto, izdajniče!".
"Što bi rekla moja najdraža supruga - Izdajnik? Čega? Koga?". Kao odgovor dobih ljute face i zajapurena lica.
"Uostalom, ovo je prvi put da su ljudi kod nas glasali za promenu vlasti". Sada su već bili blizu odluke da me ćebuju.
"Znate, ja na svom blogu reč vlast pišem pod navodnicima. Eto koliko ih cenim, bilo koga od njih. To su marionete, drugoligaši. Sad mi pade na pamet onaj prastari vic: Stoje Tito i Hitler sa dve strane provalije. Tito viče: fašisto, Hitler: komunisto, a čuje se samo odjek: isto, isto...". E, ovde preterah, skočiše na mene i istumbaše me k'o vola u kupusu.
Dok sam se onako ufalčan, sav u modricama vraćao kući, razmotrih svoj nastup i na sekund pomislih da sam možda ja pogrešio. Ima samo jedan način da se to proveri. Pogledam u novčanik, a on takoreći prazan, samo jedna zgužvana dvestodinarka i 36 dinara u metalu. Iz zbrkanog sećanja izvučem podatak da je tako moj novčanik izgledao i pre nekoliko nedelja, a sasvim logično zaključim da se to neće promeniti ni u skorijoj budućnosti. Možda u nekom drugom filmu, ali u ovom, dok preturam po džepovima i tražim još neku kovanicu za cigare, u glavi odzvanja: isto, isto...
Međutim, sve se promenilo u noći između nedelje i ponedeljka. Kako čuh loše vesti, sneveselih se, i za tren oka se od veseljka pretvorih u tužnu sovu. U ponedeljak ujutru krenem na kurs engleskog a u troli svi smrknuti, sve nešto mrmljaju u bradu. Vidim, imam dosta istomišljenika, što me prijatno iznenadi. Svaka druga promrmljana rečenica glasi: "Ne mogu da verujem da se ovo dogodilo". Ne mogu ni ja, umalo uzviknuh.
"I, šta ćemo sada da radimo?". Ništa, mislim se, da se prekrstimo i da probamo da pronađemo zamenu.
K'o da su čuli moje misli, turobnici nastavljaju sa mrmljanjem: "Ko njega može da zameni?". Klimam glavom u znak slaganja, al' ne mnogo jako, da ne pomisle ljudi da sam skrenuo pameću. "Pa, zar onaj nepismeni idiot, što ne zna ni engleski, da sada bude lider?". U pravu su, ovaj bre govori engleski i francuski, ima ogromno iskustvo, zna ljude svuda po svetu, izgradio je ime, predstavljao nas je na najbolji način... Zar umesto takve gromade, da glavnu reč ima ona spodoba.
Dođem na čas, već u dubokoj depresiji, motam po glavi moguća rešenja, proklinjem sudbinu, a moje kolege kursovci, mal' ne skaču kroz prozor od jada. Krenemo spontano priču, opet protrčasmo kroz opšta mesta tipa: nezamenljivost, neizvesnost, crna budućnost, nemoć, razočaranje, bes...
"Ma, krivi su svi koji nisu izašli, jebali ih beli listići!". E, sad tu mi bi malo čudno, al' pomislih da nisam dobro čuo, jer ipak sam ja sjeb'o bubnu opnu na Exitu. "Ako je neko kriv to je ono bogataško đubre. On nije hteo da mu da pare", presekoh diskusiju svojim usklikom. Ostali me zbunjeno gledaju, pa me napokon pitaju: "Misliš na Deltu Maksija?". "Koga? Šta vam je, mislim na onu lopovčinu Abramoviča, naravno!".
"Rus je finansirao Borisa Klunija?", progovaraju kursovci u potpunom zbunu, a ja napokon shvatam da ipak, izgleda, nismo na istom koloseku.
"Aman, ja pričam o odlasku Drogbe iz Čelsija, a vi...".
"Pa, o izborima, o BK i Grobaru".
"Kad bolje razmislim, i jeste mi bilo čudno da toliko ljudi navija za Čelsi", izjavih ja pomirljivo.
"Kako možeš da se zajebavaš u ovakvom trenutku? Vraćamo se u devedesete, uvešće nam sankcije, Sloba prekosutra ustaje iz groba, zatvoriće granice, svi ćemo nositi kokarde, u školama će se učiti samo ruski, đaci će kao obavezne izlete imati obilazak Ravne Gore...".
"A šta mislite kako je mojoj najdražoj supruzi koja više neće moći da gleda svog omiljenog igrača kada skine dres posle utakmice, pa krene da šeta one pločice. To vas baš briga, je l' da?".
"Ti nisi normalan. Tebi je očigledno drago što je Grobar pobedio. I ti si mi intelektualac, i ti si mi Srbin, pu sramoto, izdajniče!".
"Što bi rekla moja najdraža supruga - Izdajnik? Čega? Koga?". Kao odgovor dobih ljute face i zajapurena lica.
"Uostalom, ovo je prvi put da su ljudi kod nas glasali za promenu vlasti". Sada su već bili blizu odluke da me ćebuju.
"Znate, ja na svom blogu reč vlast pišem pod navodnicima. Eto koliko ih cenim, bilo koga od njih. To su marionete, drugoligaši. Sad mi pade na pamet onaj prastari vic: Stoje Tito i Hitler sa dve strane provalije. Tito viče: fašisto, Hitler: komunisto, a čuje se samo odjek: isto, isto...". E, ovde preterah, skočiše na mene i istumbaše me k'o vola u kupusu.
Dok sam se onako ufalčan, sav u modricama vraćao kući, razmotrih svoj nastup i na sekund pomislih da sam možda ja pogrešio. Ima samo jedan način da se to proveri. Pogledam u novčanik, a on takoreći prazan, samo jedna zgužvana dvestodinarka i 36 dinara u metalu. Iz zbrkanog sećanja izvučem podatak da je tako moj novčanik izgledao i pre nekoliko nedelja, a sasvim logično zaključim da se to neće promeniti ni u skorijoj budućnosti. Možda u nekom drugom filmu, ali u ovom, dok preturam po džepovima i tražim još neku kovanicu za cigare, u glavi odzvanja: isto, isto...
