U našoj kući se retko piju lekovi za smirenje, delom zato što ne volimo da ih pijemo, a delom i zbog toga što ne mogu da se kupe bez recepta, a mi kak'i smo, teško da bi prošli onaj obavezan pregled kod neuropsihijatra. Ali, danas je specijalna prilika - vidim, najdraža supruga se narogušila, sve 'ukće, pa se nervozno vrti po kući... Na kraju odlučuje da ne odlaže više neminovno, uzima čašu vode i "lorazepam". Ne stižem ni da je pitam šta se dešava, a ona mi tužnim glasom kaže: "Idem kod Boleta". Pogledah u nebo i prokleh sve starogrčke i starorimske bogove (sa ovim modernim naslednicima ne se zajebavam) zato što nanose toliku bol mojoj najdražoj supruzi... Aha, interesuje vas ko je Bole. Pa, on je najsporiji čovek na svetu, istovremeno terorista i suvi genije, on je takođe, na žalost, i blagajnik u našoj banci... Njega žene obožavaju (jedino je muško u ekspozituri), muškarci mu zavide, a svi ostali (čitaj: klijenti) bi ga ubili bez razmišljanja.
Bole ima oko trideset godina i niko ne razume koliko je njemu teško. Toliki dosadni ljudi koji stalno nešto izvoljevaju, uplaćuju, isplaćuju, podižu staru deviznu štednju, a on jedan. Mislim, nije da on nije vredan, ih, kako nije. To što mu za obradu dve uplatnice treba između 15 i 20 minuta, nije njegov problem, nego vaš - da citiram moju majku: "Gde si tako mlad izgubio strpljenje?". Bole je živa legenda, ropće pod teretom stavljenim na njegova nejaka pleća, ali ne predaje se, radi od devet do pet, jedva da nađe vremena da skokne do vulkanizera, da promeni svećice, s nogu pojede doručak, obavi četrdesetak neobično važnih telefonskih razgovora...
Gledam ga letos, sam u banci, drugi blagajnik na odmoru, udara klima, a red se otegao i ispred ulaznih vrata. Ali, ne, ni to ga nije izbacilo iz njegovog bankarskog zena, i dalje drži ritam 15-20 minuta po glavi klijenta, i jasno mi je da je sve iscrpljeniji. "Bolence, jesi li se umorio, hoćeš da ti skuvam kafu?", zabrinuto ga pita koleginica koja se iznenada odnekud pojavila, ali Bole odmahuje glavom (pažljivo da mu se ne naruši brižljivo uređena linija razdeljka), i kaže: "Izdržaću nekako!".
I tada sam shvatio nekoliko stvari. Prvo, Bole je bez ikakve sumnje genije, drugo, na poslu je najvažnija slka koju o sebi stvorite (da li si lenčuga ili vredan radnik, to možeš da obesiš mačku o rep), treće, napokon sam zauvek odustao od tinejdžerskih snova da budem bubnjar "Metalike" ili napišem bolji krimić od Ladlama... Zbogom snovi, rešio sam, kad porastem biću Bole!
Dodatak: Puna pošta, pune i druge banke, prošao 20. u mesecu, mora telefon da se plati... Šta ću, nemam drugog izbora, idem kod Boleta. Nije prošlo ni 25 minuta, a već sam došao na red (pre mene je čekalo dvoje ljudi). Dođem do šaltera, pružim račun i pare, a istog sekunda se začu pisak, a Bole uzdahnu iz peta, u neverici zavrte glavom i saopšti mi: "Nešto crče"! Ja počnem da se smejem k'o lud, pa ga pitam: "Šta, pobogu crče?", a on mi odgovara: "Ne znam, nisam ništa pipao, majke mi!". Tu već nisam mogao da dođem sebi od smeha, pa se opustim i ja, onako spontano zavirim preko njegovog pulta, vidim pojavljuje se nešto na monitoru... "Diže se sistem", uzviknem ja sa nadom u glasu, ali me je Bole koji je već uredno uparkirao svoju stolicu, rutinski ohladio: "Ma, ne diže se, znam ja koliko će to da traje. Bolje da idete u neku drugu banku, džaba ovde čekate".
Bole ima oko trideset godina i niko ne razume koliko je njemu teško. Toliki dosadni ljudi koji stalno nešto izvoljevaju, uplaćuju, isplaćuju, podižu staru deviznu štednju, a on jedan. Mislim, nije da on nije vredan, ih, kako nije. To što mu za obradu dve uplatnice treba između 15 i 20 minuta, nije njegov problem, nego vaš - da citiram moju majku: "Gde si tako mlad izgubio strpljenje?". Bole je živa legenda, ropće pod teretom stavljenim na njegova nejaka pleća, ali ne predaje se, radi od devet do pet, jedva da nađe vremena da skokne do vulkanizera, da promeni svećice, s nogu pojede doručak, obavi četrdesetak neobično važnih telefonskih razgovora...
Gledam ga letos, sam u banci, drugi blagajnik na odmoru, udara klima, a red se otegao i ispred ulaznih vrata. Ali, ne, ni to ga nije izbacilo iz njegovog bankarskog zena, i dalje drži ritam 15-20 minuta po glavi klijenta, i jasno mi je da je sve iscrpljeniji. "Bolence, jesi li se umorio, hoćeš da ti skuvam kafu?", zabrinuto ga pita koleginica koja se iznenada odnekud pojavila, ali Bole odmahuje glavom (pažljivo da mu se ne naruši brižljivo uređena linija razdeljka), i kaže: "Izdržaću nekako!".
I tada sam shvatio nekoliko stvari. Prvo, Bole je bez ikakve sumnje genije, drugo, na poslu je najvažnija slka koju o sebi stvorite (da li si lenčuga ili vredan radnik, to možeš da obesiš mačku o rep), treće, napokon sam zauvek odustao od tinejdžerskih snova da budem bubnjar "Metalike" ili napišem bolji krimić od Ladlama... Zbogom snovi, rešio sam, kad porastem biću Bole!
Dodatak: Puna pošta, pune i druge banke, prošao 20. u mesecu, mora telefon da se plati... Šta ću, nemam drugog izbora, idem kod Boleta. Nije prošlo ni 25 minuta, a već sam došao na red (pre mene je čekalo dvoje ljudi). Dođem do šaltera, pružim račun i pare, a istog sekunda se začu pisak, a Bole uzdahnu iz peta, u neverici zavrte glavom i saopšti mi: "Nešto crče"! Ja počnem da se smejem k'o lud, pa ga pitam: "Šta, pobogu crče?", a on mi odgovara: "Ne znam, nisam ništa pipao, majke mi!". Tu već nisam mogao da dođem sebi od smeha, pa se opustim i ja, onako spontano zavirim preko njegovog pulta, vidim pojavljuje se nešto na monitoru... "Diže se sistem", uzviknem ja sa nadom u glasu, ali me je Bole koji je već uredno uparkirao svoju stolicu, rutinski ohladio: "Ma, ne diže se, znam ja koliko će to da traje. Bolje da idete u neku drugu banku, džaba ovde čekate".
Нема коментара:
Постави коментар