Tablica čitanja

Priznajem, matematika mi nikada nije bila jača strana, mislim, znam da računam, pa čak i ponekad briljiram u "Slagalici", ali već sa korenjem počinju problemi. Ništa bolje nije ni sa procentima, ali uz oproban recept - podeli na 10, pa onda računaj dalje, nekako preživljavam. Istina, s vremena na vreme osetim ubod ljubomore kada čujem moju najdražu suprugu koja opušteno kaže: "Da, to ti je deset na šesti (ama lepo mi reci koliko je to nula!), pa onda podeliš sa sto, pomnožiš sa n+1, dodaš 200 grama svinjetine, malo karanfilčića...". Mani me se ženo, nije to za mene, ja sam za jednostavnije stvari, plus, minus, puta, ako baš mora podeljeno, i dosta.
Ali, čak i duduk kao što sam ja, koji nikada nije uživo upoznao kosinuse, sinuse (je l' to ono hronično oboljenje?), tangense, kotangense i složene jednačine, ostao je bez teksta (a to se zaista veoma retko dešava) kada je čuo sledeću priču.
Prvi razred srednje škole, trojica bolida treba da poprave ocenu iz hemije. Profesorka počinje sa lakim, pa nastavlja sa još lakšim pitanjima, prvi mučenik ni da bekne... Nekako se on oslobodi, ali ne lezi vraže, zape na neshvatljivo teškom računu... koliko je tri puta sedam. Preznoji se dete, sve mu žila na čelu pulsira koliko se napeo... dva puta sedam je 14, znači, plus još sedam, to je 21, uzviknu naš junak! Al' tu je tek početak njegovih muka, pita ga pomenuta prosvetna radnica: "Da li ti znaš tablicu množenja uopšte?". On se pokunji, ne zna šta da odgovori. Profesorka nastavlja: "Reci mi koliko je devet puta osam?!". Tišina u učionici, ni muva da proleti, vreme prolazi a ovaj ni da zucne. Posle nekog vremena, ostali klinci počinju da se smeju, a odgovarač pronalazi način za trenutak predaha, upre prstom na drugove i kaže: "Pa, ne znaju ni oni!". Kao da je time sebe opravdao. "I koliko je devet puta osam", beskompromisna je profesorka a preznojeni ponos našeg obrazovnog sistema konačno priznaje: "Ne znam, a što ste mene pitali tako teško pitanje?!".
Pozitivno u svemu ovome je što je klinca bilo sramota (znači shvata koliki je tupson) i što je molio profesorku da nikome ne kaže, jer će ga ostali zezati. Čak je i obećao da će naučiti te teške matematičke radnje do sledećeg odgovaranja. Evo živ nisam, da to dočekam.
Slušam i ne znam kako da reagujem, u redu, znam kakvo nam je školstvo i u kakvim uslovima se radi, ali, ipak, pobogu, koliko se ja sećam azbuka i tablica množenja se uče u prvom razredu osnovne. A ovaj izuzetni primerak je bez problema prošao narednih osam razreda, a verovatno će i srednju završiti bez naučene tablice množenja. Uostalom, i šta će mu.
I njegovi idoli je ne znaju a uspeli su u životu. Na primer, onaj plavi android, ona nakazna nazovi pevaljka što je (naravno) udata za fudbalera, javno se svojevremeno hvalila "da su joj u školi teže išle računske radnje gde se koristi puta, ali su joj zato uža specijalnost bile računske radnje gde se koristi plus".
Prostom logikom zaključih da, ako nisu naučili tablicu množenja, onda su i sa bukvarom imali problema... Kao da sam otkrio naizmeničnu struju, jebote sad se setih da u Srbiji ima oko 20, ili beše 25 odsto funkcionalno nepismenih.
Međutim, neznanje ne poznaje granice u Srbiji - verovatno je svima promakla vestičica da je od 10.000 testiranih kandidata koji su se prijavili za posao na Jednom i Jedinom Javnom servisu, samo 6.000 uspešno prošlo test opšte kulture! Prema tome, 4.000 (i slovima četiri 'iljade ljudi) nije znalo da odgovori na neshvatljivo teška pitanja tipa: Koja se valuta koristi u Japanu, kada je počeo Drugi svetski rat, koja je najduža evropska reka, šta je demokratija... A ovde ne govorimo o tinejdžerima već o mladim "talentima" starosti do 30 godina, od kojih je većina završila neki fakultet.
Još preterano davno, Sokrat je rekao: "Ja znam da ništa ne znam". E, moj Sokrate, em većina ovih gore pomenutih padavičara misli da si ti brazilski fudbaler, em oni ne žele da znaju koliko ne znaju... pa, jes', ovako nisu sputani granicama, i još mogu da se hvale da su "slobodni umovi".   

Totalni opoziv

E, hvala bogu, internet ponovo zeza, pa mogu još malo da odložim neminovno. Ne, ne idem kod zubara! Ko bi rekao da ima i gorih stvari. Vrti se onaj satić, i naravno, đubre učita stranicu... Pa, jebi ga, da počnemo. A možda bih mogao da prvo spremim ručak? Posle toga da izađem u šetnju... zatim kod nekog na kafu... a onda (eto rešenja) da se odselim u Burkinu Faso. Gledam u monitor i k'o ludak odmahujem glavom.
Prezime, očevo ime, ime... Grči mi se stomak, mučenik samo što nije počeo da zavija (da l' od tuge ili zato što je prazan, ne bih znao reći), al' ipak upisujem tražene podatke. Već danima razmišljam kako je došlo do ovoga. Kao student sam više vremena proveo na ulici nego na faksu, na svim protestima sam bio a jedino sam 9. mart propustio jer sam tada bio na braniku otadžbine... u JNA. Uvek sam mrzeo salonske revolucionare koji samo trtljaju a ništa ne rade, i mislio sam da prvo moraš sam da probaš, da se sam angažuješ, a tek onda da napadaš druge koji nisu preduzeli ništa. I tako smo ulica i ja postali nerazdvojni prijatelji...
Matični broj, datum rođenja... Eh, kad se setim naivnih studentskih protesta 1992/93, pravljenja plakata sa besmislenim parolama koje nikoga ne interesuju. Ali, bilo je zabavno. Kada nije bilo mitinga ili demonstracija, tu su bile utakmice, čisto da udovoljim svojoj ljubavi prema masovnim okupljanjima. Uh, kako smo mrzeli Slobu, Miru, Vučelu, Dačića, Kundaka, malog Marka i celu tu ekipu krajem 1996. kada su (gle čuda) pokradeni lokalni izbori. I normalno, ponovo na ulice, ovoga puta po 'ladnoći. I potrajalo bre sve to, ljudi se načisto zamrzeše, a mi k'o u okupiranom Beogradu jedva nalazimo B92 (koja je uvek šuštala) i Radio Indeks. Bio i na kontra-mitingu, jašta, spreman i da se bijem ako treba... Posle herojski bežao niz Francusku ulicu dok su me jurila trojica divljaka u uniformama sa krvavim očima... Srećom, utekoh (zato deco protestvujte dok ste mladi i dok možete da trčite!), i mogao sam da nastavim sa svojom ličnom revolucijom.
Naziv završene škole, naziv radnog mesta... Bogami, kao i obično posvađah se i sa matorcima, ali prestajah svih sedam noći u Kolarčevoj... Krenu i ta pobednička šetnja, uskoro se završi taj deo priče, SPO postade najgora gradska vlast u istoriji, a naša mržnja prema SPS-JUL-u je dostigla neslućene razmere. Da se razumemo, mene nisu (valjda) ispustili na glavu kad sam bio mali, i ja nisam bio neki zaluđeni idealista nego sam samo želeo da se nešto promeni, da ološu vidim leđa. Posle nekoliko godina, dođe i 2000, ja i 5. oktobra na ulici, jasno je da ovoga puta Slobi nema spasa. Dok si rek'o keks, manijak priznade poraz i poče slavlje. Uvek se setim mog druga kod koga sam tu noć prespavao koji me budi u pola šest ujutru i pita: "Jebem ti, a da se ovaj ponovo ne izdigne?!". Ostatak noći nismo ni spavali, bili smo previše opijeni pobedom. Bar smo tako tada razmišljali, mislim, da je to bila pobeda.
Mesto stanovanja, opština stanovanja... U nekoliko narednih haotičnih dana, sve je išlo po očekivanju, kao i u političkoj teoriji legendarnog Fon Bajmea, u doba najvećih prevrata, najveći šljam je isplivao i preuzeo vođstvo, zlotvorima nije falila ni dlaka sa glave, i počela je tranzicija. Grabež i otimačina su sa godinama postajali sve veći, demokrate su brzo pokazale pravo lice i kao i njihovi prethodnici, bacili se na krađu. U međuvremenu su nam ukinute sankcije, počeli smo da organizujemo velike koncerte, pomalo i da putujemo u inostranstvo... Ja sam prešao u druge novine i radio k'o konj, a bio plaćen k'o magarac. Tranzicija se pretvorila u ledeno doba, a egzistencija je odavno postala važnija od ulice. Kao i većina nekadašnjih protestanata, prestao sam da pratim politiku (čemu, kada su svi isti) i što se mene tiče, nijedna majka ne bi zakukala, kada bi, recimo, Skupština preko noći misteriozno nestala, naravno, sa svih 250 poslanika...
Adresa stanovanja, kontakt telefon... Učlanjuju se ljudi u partije, šta drugo da rade, nekome od toga posao zavisi, nekome kredit, nekome možda i život. Ali ne i ja, nema šanse, jok, ne da može, taj film nećete gledati... Da se učlanim u neku partiju, molim, pa to je kao da... da, počnem da navijam za Zvezdu (evo, sad me 'ladna jeza prođe). Ne znam kako nekome uopšte može tako odvratna stvar da padne na pamet. Ničim izazvano dobih i otkaz, i najednom se nađoh na nesigurnom tlu, sa dodatno nagrđenim sistemom vrednosti. Nema posla, meseci prolaze, od obećanja se ne živi, vreme je za očajničke poteze.
Pošalji... umri internetu, umri... Sranje!
Hvala vam što ste se prijavili za članstvo... Doneo sam razumnu odluku, ubeđujem sebe, šta te boli dupe, možda budeš i imao koristi od njih. I tako, od pre dva minuta sam novi član SPS... Ne morate ništa da mi kažete, to je nula prema onome što ja imam da poručim njima. Tu, naravski, ne računam moje friške partijske drugove...

Ali, avaj, šmrc, ne dade mi se da postanem politički aktivista. Prošlo je mesec i po dana, a niko da mi se javi iz centrale, da proveri podatke, da me obavesti o preuzimanju knjižice, da pita kako sam, da li i dalje želim da budem član... A i ja seljak, 'oću da se registrujem onlajn. K'o da oni (moji nesuđeni partijski drugovi) baš zarezuju taj...internet. Tako da je moj status i dalje: politički neprilagođen.

Manifest bludnog političara

Ja ću biti ono što treba Srbiji, političar koji govori istinu, ispunjava obećanja i drži zadatu reč. Utopija? Ne, samo mala zamena teza i originalan program iz kojeg izdvajam najvažnije stavke.
Kada me izaberete, naravno da ću krasti. Jok, ušao sam u politiku da bih pomagao narodu. Nek' sami sebi pomognu! Kada me pitate da li sam primio mito ili se "ogrebao" na neki drugi način, ja ću vam uvek reći istinu. Dobro, ne baš naglas (nisam lud da ja jedini idem u aps), ali ako vas urokljivo pogledam to je potvrdni znak, a ukoliko vas urokljivo pogledam i dva puta trepnem, to znači da cena još nije ugovorena.
Obećavam da ću se po svaku cenu držati političke omerte: "Ruka ruku mije", kao i da ću voditi računa samo o svojim interesima. Kada postanem poslanik prvi ću biti na blagajni da pokupim sve dodatke koji mi sleduju, a u Skupštinu ću ulaziti samo ako mi zaprete ukidanjem bonova za restoran. Gledaću da prvom prilikom dovučem najdražu suprugu na državne jasle... da se ne muči više po školama i sa glupavim šestomesečnim ugovorima. Uostalom, je l' to priliči ženi jednog dobrostojećeg poslanika?
Ako treba, podržavaću sve partije, u zavisnosti od toga koliko mi plate. Neću javno reći koliko sam zaradio (ipak se tu smucaju opasni ćelavci), ali ću u tim prilikama nositi bedž sa natpisom PD (prodana duša).
Planiram i da se dočepam što više funkcija u Upravnim i drugim odborima, a što ja ne mogu da postignem, mogu moja deca, rodbina, prijatelji... Ja sam skroman, nekoliko desetina godina prenošenja funkcija sa kolena na koleno, meni dosta.
Zaklinjem se da ću u svakoj prilici i u svakom delu sveta, ma koliko zabačenom, braniti interese Srbije... sve dok mi poreske budale plaćaju putne troškove. Čak ni ovakva politička gromada poput mene, ne može sve da obavi bez partijske baze, a ja nameravam da gde god mogu ubacim svoje ljude i još da se hvalim tim. Pa, vi slobodno nagađajte koja će stranka imati najveći procenat novih članova...
E, sad, po trulim političkim teorijama ja sam moralni otpadnik, samo ljudsko dno, ali u praksi... Hm, da vidimo, biću jedini koji ne laže, jer ne mora. Oslobođen tereta laganja, ja ću neminovno kad-tad izgovoriti i poneku istinu, možda ću se za nju čak i malo boriti (može mi se)... Na početku, nećete imati čime da me napadnete, zbog čega da me pljujete... jer ja ipak držim reč i ispunjavam obećanja...prc! Zbog toga ćete me ignorisati. Posle izvesnog vremena, primetićete koliko se razlikujem od drugih, a negde usput i vi ćete u mojim, prepoznati svoje interese, koje ću ja, svečano obećavam, braniti do poslednje kapi krvi... vaše, naravno.