Jubilej nerada

Što bi rek'o Milan Milutinović posle pokradenih izbora 2000, statistika je k'o žena u bikiniju, vidiš sve a ne vidiš ništa! E, pa, moja statistika pokazuje da je trebalo da prođe samo jedna godina i dva dana od otkaza i četrdesetak oglasa na koje sam se javio, da bih dobio prvi poziv na razgovor... A nije da nisam šarao, hteo sam da budem novinar, urednik, koordinator, portparol, prodavac u knjižari, operater u "kol centru" (a mogao sam da budem jedan od onih što vas zivkaju popodne i nude jeftine... jastuke, usisivače, al' sa'rani me konkurencija), cvećar (ovo nejavljanje još nisam prežalio), tajni kupac (šta god to bilo), anketar...
U međuvremenu sam shvatio da ću pronaći posao jedino ako sebi izmislim neko zanimanje, i razmišljao tako mesecima, sve mi glava pomodrila koliko sam razmišljao (i kosa posedela), i da ne bi gradonačelnika, sav moj trud bi pao u vodu...
Zahvaljujući njemu (gradonačelniku), budim se ujutru nasmejan, pogled mi se gubi u daljini, ali ne zato što sam utučen, nego zato što mi smeta desni soliter da vidim Avalu, pronašao sam sebi posao - biću VKV - visoko-kvalifikovani validator!
Naime, nešto se u poslednje vreme često vozikam gradskim prevozom, i primetih da po gužvi ljudi često uopšte ne "validiraju" karte... te ne radi aparat, te ne može dok se bus kreće, te oni hoće da iskoriste naše lične podatke, te krivi su vanzemaljci... i slične budalaštine. Još gora je situacija sa tetkom-milozvučnog-glasa-koja-živi-u-automatu, ona sve češće ćuti, neće bre da komunicira sa nama, pa kako onda da znam kada je moja stanica!? A taman sam se navikao da me (na)vode... Jasno je da karte moraju da se "validiraju" - odakle inače da se prikupi simboličnih 8,7 odsto novca koji pripada Turcima... ma, ne, Seldžucima, nego ovim modernim Turcima što nam za bagatelu prodadoše ovakvu tehnologiju. Jasno je i da tetka-milozvučnog-glasa-koja-živi-u-automatu, mora ponekad da se odmori! Video bih ja vas da brbljate stalno, 24 sata bez prestanka... ni "propolis" vam posle ne bi pomogao. Ali, srećom ja imam rešenje, poput interventne uskačem po potrebi. Kada se pokvari aparat, pardon "validator", uletim u hendikepirano vozilo, uzmem mikrofon i udri k'o na svadbi. Samo umesto da urlam: "Od kuma najmodernija mašina za veš... 1.200 obrtaja, 8 kila veša prima, A+ energetski razred", ja podviknem gde treba: "Alo, baba, ti sa naočarima, nemo' da se praviš blesava, poništavaj kartu", nekad i pomognem: "Ko je hteo u bolnicu, moraće da se vrati jednu stanicu unazad"... 
Od ove ideje svi profitiraju, ja imam posao a i druge sitnice su na mojoj strani - jeftina sam radna snaga, lak za održavanje, koštam manje od aparata, i ne kvarim se... sem u nemilim slučajevima dobijanja batina. Ali ni to nije nepremostiva prepreka, čim zalečim prelome, promenim liniju i radosno se uhvatim mikrofona...   

Lista prioriteta

Gužva, hladna "četrdesetsedmica", a ja pokušavam da zaboravim 40 minuta čekanja i mokre noge. Hm, niko ne vadi novine, znači ne mogu da čitam preko nečijeg ramena, nema čak ni studenata sa svojim čudnim knjigama (sve neki brojevi, a malo slika), nema mi druge, moraću da prisluškujem.
Razgovaraju dva klinca iz Resnika, tu negde oko 17, 18 godina, i ja postajem nemi svedok njihovih životnih problema.
"Eh, da je moj deda Raja živ, sve bi bilo drugačije. On bi mene uzeo za ruku i u prvi salon automobila i kupio bi mi kola za bar 3.000 evra. Došli bi, pitali može probna vožnja, može, sviđa mi se, kupujem! Da znaš da mi je žao što je Raja mlad umro, mislim i nije bio tako mlad, bio je star, 63 godine, ali ipak... Bez njega ko zna kada ću kupiti kola... E, sad, jedino, ne daj bože, da Rada umre... onda bih uzeo njeno životno osiguranje, bilo bi tu 10, 15 'iljada evra... i pravo u salon. Dobar dan, može probna vožnja, može, sviđa mi se, ne sviđa, probam drugi, sviđa mi se, kupujem... I to nova kola, ej!", priča k'o navijen plavokosi Resnikanac, a njegov drug jedva dolazi do reči.
"Čekaj, zar vi niste imali onog "fiću"?, pita on, a budući Fanđo ljutito odgovara: "Ma, jesmo... joj, "fića" je bio mator al' i dalje je išao k'o lud, nego ćale ga je sjebo', vuk'o cement i kola se raspala. Znaš li šta je deda Raja uradio kada je moj ćale položio vozački... imao je sedamnaest godina, ko ja sada. Otišli su u prvu prodavnicu automobila i kupio mu je "alfa romeo", nov, ma nema ni šest meseci da se pojavio". Plavokosi uzdiše pod teretom sećanja, a drug pokušava da ga ubedi da nije dovoljno samo kupiti kola, treba tu dosta para, za benzin, za registraciju, popravke...
Ali, ništa ne može pokolebati "klinca sa misijom"...
"Zamisli samo, do grada bi išli, k'o ljudi, kolima, a ne busom, bar jednom nedeljno bi otišli do Mladenovca, a leti lepo, kad nam dune, na bazen...", zastade na trenutak, pogled mu se izgubi u daljini, a ja sam k'o za inat morao da siđem iz busa. Ipak, nadljudskim naporima, na vratima čuh kako Plavokosi kaže: "Eh, da je deda Raja živ...". 

Dodir genija

U našoj kući se retko piju lekovi za smirenje, delom zato što ne volimo da ih pijemo, a delom i zbog toga što ne mogu da se kupe bez recepta, a mi kak'i smo, teško da bi prošli onaj obavezan pregled kod neuropsihijatra. Ali, danas je specijalna prilika - vidim, najdraža supruga se narogušila, sve 'ukće, pa se nervozno vrti po kući... Na kraju odlučuje da ne odlaže više neminovno, uzima čašu vode i "lorazepam". Ne stižem ni da je pitam šta se dešava, a ona mi tužnim glasom kaže: "Idem kod Boleta". Pogledah u nebo i prokleh sve starogrčke i starorimske bogove (sa ovim modernim naslednicima ne se zajebavam) zato što nanose toliku bol mojoj najdražoj supruzi... Aha, interesuje vas ko je Bole. Pa, on je najsporiji čovek na svetu, istovremeno terorista i suvi genije, on je takođe, na žalost, i blagajnik u našoj banci... Njega žene obožavaju (jedino je muško u ekspozituri), muškarci mu zavide, a svi ostali (čitaj: klijenti) bi ga ubili bez razmišljanja.
Bole ima oko trideset godina i niko ne razume koliko je njemu teško. Toliki dosadni ljudi koji stalno nešto izvoljevaju, uplaćuju, isplaćuju, podižu staru deviznu štednju, a on jedan. Mislim, nije da on nije vredan, ih, kako nije. To što mu za obradu dve uplatnice treba između 15 i 20 minuta, nije njegov problem, nego vaš - da citiram moju majku: "Gde si tako mlad izgubio strpljenje?". Bole je živa legenda, ropće pod teretom stavljenim na njegova nejaka pleća, ali ne predaje se, radi od devet do pet, jedva da nađe vremena da skokne do vulkanizera, da promeni svećice, s nogu pojede doručak, obavi četrdesetak neobično važnih telefonskih razgovora...
Gledam ga letos, sam u banci, drugi blagajnik na odmoru, udara klima, a red se otegao i ispred ulaznih vrata. Ali, ne, ni to ga nije izbacilo iz njegovog bankarskog zena, i dalje drži ritam 15-20 minuta po glavi klijenta, i jasno mi je da je sve iscrpljeniji. "Bolence, jesi li se umorio, hoćeš da ti skuvam kafu?", zabrinuto ga pita koleginica koja se iznenada odnekud pojavila, ali Bole odmahuje glavom (pažljivo da mu se ne naruši brižljivo uređena linija razdeljka), i kaže: "Izdržaću nekako!".
I tada sam shvatio nekoliko stvari. Prvo, Bole je bez ikakve sumnje genije, drugo, na poslu je najvažnija slka koju o sebi stvorite (da li si lenčuga ili vredan radnik, to možeš da obesiš mačku o rep), treće, napokon sam zauvek odustao od tinejdžerskih snova da budem bubnjar "Metalike" ili napišem bolji krimić od Ladlama... Zbogom snovi, rešio sam, kad porastem biću Bole! 

Dodatak: Puna pošta, pune i druge banke, prošao 20. u mesecu, mora telefon da se plati... Šta ću, nemam drugog izbora, idem kod Boleta. Nije prošlo ni 25 minuta, a već sam došao na red (pre mene je čekalo dvoje ljudi). Dođem do šaltera, pružim račun i pare, a istog sekunda se začu pisak, a Bole uzdahnu iz peta, u neverici zavrte glavom i saopšti mi: "Nešto crče"! Ja počnem da se smejem k'o lud, pa ga pitam: "Šta, pobogu crče?", a on mi odgovara: "Ne znam, nisam ništa pipao, majke mi!". Tu već nisam mogao da dođem sebi od smeha, pa se opustim i ja, onako spontano zavirim preko njegovog pulta, vidim pojavljuje se nešto na monitoru... "Diže se sistem", uzviknem ja sa nadom u glasu, ali me je Bole koji je već uredno uparkirao svoju stolicu, rutinski ohladio: "Ma, ne diže se, znam ja koliko će to da traje. Bolje da idete u neku drugu banku, džaba ovde čekate".  

Slučaj gospođe O.

Gospođa O. je do te kobne noći živela povučenim životom u beogradskom predgrađu. Kao i većina Srba, i tog dana je mrtva umorna došla kući sa nedovoljno plaćenog posla, istuširala se, preko volje pojela nešto, uključila kompjuter više iz navike, nego što je nešto posebno interesovalo, pustila muziku... i ubrzo zaspala. Probudila ju je hladnoća u stanu. Nije imala kud (bar je kasnije tako izjavila) nego da pusti TA peć da duva. Nakon tridesetak sekundi prvo je osetila smrad paljevine, dim je počeo da izlazi kroz rešetku peći a zatim se čuo prasak i nestalo je struje. Gospođa O. je iznervirano pomislila: "Opet je otišla faza", rezignirano slegla ramenima, uzela još dva ćebeta i vratila se u krevet. Pre nego što je ponovo zaspala, zapitala se ko beše od komšija ima ključ od strujomera...
Nekoliko sati ranije - dok je gospođa O. bezbrižno dremala, približavala se ponoć i sudnji dan kada će temperature u Srbiji dostići viševekovni minimum, a panika je polako dostizala vrhunac kako su se smenjivale vesti da je proizvodnja struje na apsolutnom maksimumu, da ni uvoz više nije dovoljan, da se pregrejavaju bageri u "Kolubari" koji rade 74 sata bez prestanka... Oznojeni direktor EPS-a, skoro da je preuzeo ulogu voditelja na jednom i jedinom Javnom servisu, i molio čovek građane da štede struju, objašnjavao da nam je dogorelo do dupeta, da su restrikcije neizbežne...
Sadašnjost - Ali bilo je kasno za sve, tačno u 23.45 sistem se raspao, i 90 odsto Srbije je ostalo u mraku. Mučeni radnici Elektrodistribucije su se razleteli po terenu, ali uzalud, prve informacije su glasile da će se isporuke električne energije normalizovati, u najboljem slučaju za 24 časa, a najcrnje prognoze su glasile - 36 do 48 časova.
Haos koji je nastao teško je opisati, svi su tražili krivca, javnost je zahtevala da se odgovorni oštro kazne... Oznojeni direktor EPS-a je pozvan na hitan sastanak u Vladi, a svega desetak minuta kasnije, preko radija (ko je sačuvao one prastare aparate na baterije, čuo je) je pročitano saopštenje u kojem se navodi: "Bez obzira što smo prethodnih dana apelovali i molili građane da štede struju, upozoravali da je situacija kritična, ipak je bilo onih koji su nastavili sa neumerenom potrošnjom struje. A među njima se izdvaja osoba... trenutno možemo da saopštimo samo da živi na Kanarevom brdu... koja je direktno odgovorna za kurcšlus koji je doveo do pada sistema. Istraga je u toku, i javnost će ubrzo biti obaveštena o ostalim detaljima".
Gospođu O. je probudilo lupanje po vratima, jedva se dovukla do špijunke i začuđeno konstatovala da u hodniku stoji gomila uniformisanih lica mrkog pogleda. Kada je otključala vrata, dvojica rmpalija su je bukvalno odneli do marice, a forenzičari su se bacili na posao. Nije prošlo dugo, i mediji su se dokopali imena krivca... Do podneva, svi su sve znali o gospođi O, gde radi, koliko godina ima, da joj je TA peć stara više od 30 godina ... Internet portal (jedini čiji je server radio na agregat, doduše ukraden od vojske) je zatim i ekskluzivno objavio (iz pouzdanih izvora) da su cigle u peći nekoliko puta nestrčno slagane, da su pojedine čak i slomljene, kao i da je nedavno poznanik gospođe O. navrat-nanos instalirao novi grejač. Sve je upućivalo na katastrofu, bilo je dovoljno samo da gospođa O. uključi termostat! Oh, koliko je njen zločin izazvao jeda u napaćenom narodu - Zar zato što je njenoj cenjenoj zadnjici bilo hladno, svi moramo da ispaštamo, čulo se sa svih strana. Komšije gospođe O. su se utrkivale ko će saopštiti više detalja o njoj - ne dolazi kod nas na kafu, leti nas izluđuje sa svojim cvećem na terasi, samo se žali zbog nečega, a znala je da nas "onoliko" nagovara da uvedemo parno grejanje... Moš' misliti, da plaćamo skupo grejanje da bi njoj udovoljili, nema šanse, ništa bolje od grejanja na drva! U tom trenutku, možda je i postojala minimalna, sićušna šansa da se gospođa O. ipak nekako izvuče, ali, kap koja je prelila čašu je bilo saznanje da je ona od malih nogu imala običaj da gura viljuške u štekere, a kao starija je često izbijala faze u stanu, čak i u zgradi. Zbog toga je i prodala stan u kojem je ranije živela i preselila se na Kanarevo brdo! 
Dva dana kasnije - za gospođu O. više nije bilo normalnog života, novinari su spavali ispred njenih vrata, ljudi su je vređali na ulici, čak je u senci njenog slučaja ostao herojski podvig radnika EPS-a koji su u rekordnom roku popravili kvar.
Nedugo zatim gopođi O. se izgubio svaki trag, neki su govorili da je pobegla u inostranstvo da bi izbegla suđenje, drugi su tvrdili da sa tri šarplaninca živi na Zlatiboru u kolibi (bez struje, naravno), treći su ubeđeni da je otišla na plastičnu operaciju i da nam se sada smeje negde na nekoj egzotičnoj plaži... Ali, svima je zajednička ozlojeđenost što je glavni krivac izmakao rukama pravde. Zato i ne čudi što se priča o gospođi O. godinama prepričavala, njome su se plašila deca, a priča je postepeno prerasla u urbanu legendu, jednu od najpopularnijih u naprednoj, modernoj Srbiji, koja, eto, samo što nije primljena u EU.  

Pada prvi sneg

Kada gledate klince kako se crveni u licu, zajapureni od zime, naglavačke bacaju u sneg, ciče od sreće posle svakog skoka, shvatite da je to za decu (i moju najdražu suprugu) normalno stanje... Ali, avaj, za ostatak populacije to je "vanredna situacija". Deca ne idu u školu da bi se uštedeli mazut i neverovatno dragoceni gas, tramvaji se ukidaju da bi se smanjio račun za struju, i gle čuda, sneg pade u "nezgodno vreme"... To što su mučenici po Pešteru i drugim čukama zavejani već nedeljama, nije važno, situacija je postala vanredna tek kada je u Beogradu palo bednih tridesetak centimetara snega, kada je saobraćaj stao (kao da inače bolje funkcioniše), i kada vredni učenici nisu mogli da stignu do svojih zavejanih gradskih škola... Odmah se dahije dosetiše proverenog obrasca radnih akcija, pa angažovaše hiljade "dobrovoljaca" da čiste sneg, mislim, ipak nije prikladno zvati ih "nezaposlenima", šteti to osetljivim ušima razmaženih Beograđana.
Tu se naravno, svesrdno uključiše i razni Javni servisi, službe, nekoliko komada ministara, pa se napravi scenario propasti Srbije okovane ledom... A soli (ne one za koju se Boško žrtvovao, nego one za posipanje puteva) nema, u stvari ima, ali prokleti sneg pada na -10, a svi znamo, je l' da su nas tako učili, da kada sneg pada, temperatura je tu negde oko nule. A ovo belo đubre pada na mnogo nižoj temperaturi, a naša so je efikasna do -5. Čisto da se umiri javnost pominju se i drugi preparati za posipanje kojih... nema, u stvari ima, ali su mnogo skupi, pa ne smeju tek tako da se arče.
Aman ljudi od kada se ledenim smatraju dani sa temperaturama oko -12? Kao da su svi odrasli pod staklenim zvonom... Jer, ipak mi živimo u umereno-kontinentalnoj klimi (sve se bre iz škole zaboravilo), a ne na Holandskim Antilima.
Što se đaka tiče, napesmo se najdraža supruga i ja, skoro k'o na šolji, da se setimo da li smo ijedan dan škole propustili zbog snega, ali uzalud, to se jednostavno nije dešavalo. A tada su smetovi bili normalna stvar, i to mesecima, tek kada temperatura padne ispod -20, pričalo se o velikom mrazu, svi su normalno radili... A tada nije bilo ovih modernih grtalica, samo Fapovi kamioni sa onim raonikom napred. Ih, kad se setim, jedna od najboljih utakmica na kojima sam bio igrana je na minus 21... Ako se igrao fudbal, šta tek reći za ostalo.
Zaboravih ko je od Hitlerovih saradnika, Gebels valjda, rekao da što je veća laž, ljudi u nju lakše poveruju, a on nije imao na raspolaganju ni TV, ni internet, ni "agencije"... Nego, taman se nameračih da konačno napišem nešto o "validatorima" koji će nas približiti Evropi, kad čuh mračne Nedeljkove prognoze (to je onaj višegodišnji dežurni meteorolog u RHMZ), da nas narednih dana očekuje pomet sa nezapamćenim temeraturama i do -25. Pogledam napolje, ulice skoro očišćene, nema uobičajene gužve za ovo doba dana, sneg ne pada... Ma, to se meni samo čini sve je to privid, sve je to iluzija... Pa, ne bi me valjda čika Nedeljko i čika Mrka lagali?!
Biće da smo toliko razmaženi i osetljivi, pa se umesto vanrednog stanja proglašava "vanredna situacija"... Lepše zvuči, pa manje imamo osećaj da nas neko zajebava...

Vanredna situacija

Gluvo je doba noći, i ruke mi se smrzavaju dok sakupljam sneg sa terase i hirurškom preciznošću ga trpam u kofu... Ne, nisam pobudalio (bar još ne), i ne pravim Sneška... Razlog je mnogo prozaičniji, nemamo vode već nekoliko sati, majstori koji su bušili ulicu su pobegli od 'ladnoće, mene je da izvinete, prilično priteralo, a zaliha vode u kući nemamo! Tako mi i treba, kada sam se olako odrekao bureta za kupus koje je godinama služilo kao pomoćni rezervoar. Uostalom, ko živi u soliteru koji kao da je direktno povezan sa TA "Nikola Tesla" (nas nijedno isključenje struje ne zaobilazi) i u kojem stalno nečega nema, tople vode, grejanja, hladne vode, ili svega zajedno, mora da bude spreman za vanredne situacije. Samo što su one (vanredne situacije) kod nas odavno već najnormalnija stvar.
Nego, kada sam ono beše zalivao cveće, možda je u kantici ostalo malo vode, suva mi usta, žedan sam na nervnoj bazi, zauvar je da se iskoristi...
E, da, setih se da u gradskom prevozu imamo "validatore" koji će nas približiti Evropi, i sad, imao bih svašta da kažem na tu temu, ali najdraža supruga se ozbiljno primakla poslednjoj flaši sa kiselom vodom, bolje reći tužnim ostacima iste, i tiho da ja ne čujem (kakva naivčina!) vadi četkicu za zube...
Padaj silo i nepravdo, urliknuh ja, prestravih svoju bračnu polovinu, oteh joj flašu iz obamrlih ruku, utrčah u klonju i zaključah vrata! Ko joj kriv što je oklevala kada je bila u prednosti, ja sam dobio svoje mehuriće a ona neka glanca zube... vlažnim maramicama!