Igre prestola

U banana državi kao što je Srbija, sve liči na sprdnju ili karikaturu, pa je sasvim normalno i da je takva i takozvana kraljevska porodica. Kao deo državnog folklora ih je zanimljivo imati, naročito zbog činjenice da nas uvek nasmeju, ali zabavno je i slušati zaluđenike koji i dalje tvrde da "bez kralja ne valja", kao i da su četnici bili bolji od partizana... bla, bla, hik, štuc, nastavljaju se pijana trućanja.
Zanimljivo je i sa kolikim se poštovanjem srpski mediji (i državni i privatni) odnose prema Karađorđevićima, koliko im se prostora posvećuje... Iskreno, bez obzira o čijoj se verziji istorije radi, baš me zabole za kralja koji je utekao iz zemlje čim se zapucalo. U međuvremenu, oni (Karađorđevići) su se vratili u Srbiju i počela je luda zabava koja i dalje traje.
Nego, koliko se ja sećam, u Srbiji je monarhija ukinuta još dok je Tito bio u najboljim godinama a Reks bio živ, država je republika sa parlamentarnim uređenjem. Dobro, moguće je i da ja grešim... ne bi bilo prvi put. Ali đavo mi ne da mira - pristalice kraljevine onog mučenika sa Dedinja zovu prestolonaslednikom... Kog prestola? U kojoj zemlji? Kraljevine Srbistana? Hm, da, pričamo o nesrećniku kome su dali da pase travu kada je sleteo na aerodorom i koji je na demonstracijama devedesetih ushićeno uzvikivao: "I ja sam za vama!". Pa, bar je bio iskren... Od srca preporučujem internet prezentaciju Karađorđevića na kojoj se, između ostalog, može pročitati i da "prestolonaslednik voli skijanje, jedrenje, skijanje na vodi, ronjenje i podvodnu fotografiju. Titulu šampiona britanske vojske u skijanju osvojio je 1972. godine. U krug prestolonaslednikovog interesovanja spadaju i muzika, pozorište, informaciona tehnologija i tekući događaji širom sveta". Ej bre, tekući događaji širom sveta... Ljubi ga majka pametnog!
E, sad, često se pominje princ ovaj, princ onaj, čije titule ostrašćene pristalice kraljevine, a bogami i mnogi mediji) pišu sa velikim "p". Stan'te ljudi, jer mi to pričamo o autoru hita "Purple Rain", čoveku koji je sobalio najbolje ribe na svetu, koji svira 106 instrumenata i koji je ranije bio poznat pod umetničkim imenom Princ. Ne! E, pa, izvinućeš mi se, to neće da može. Takođe, u priču su uključene i razne princeze (bez zrna graška), kneginje (bez Ljubice), knezovi (bez seče)...
Realno, kakva nam je zemlja, takva nam je i takozvana kraljevska porodica, ali, dok prestolonaslednik i prinčevi-naslednici vredno "rade na usavršavanju srpskog jezika", podsetiću vas da je najduža srpska reč prestolonaslednikovica... Kao i da engleska kraljica Elizabeta ima živog i skoro zdravog muža, čije ime ni pola Britanaca ne zna. Pa vi vidite, ko je tu lud.
Kad već imamo jednu virtuelnu kraljevsku porodicu, ne vidim zašto i ja ne bih unapredio svoj status. Odlučio sam da svoju državu napravim na potezu Jajinci-Ripanj-Barajevo. Kada se potvrdi ono što ja već znam (izvor: vojno lice u penziji), da tu ima zlata, otcepljujem se od ove bedne republike i proglašavam za kralja Ljubinka I. A do tada ću biti samo prestolonaslednik... sa velikim "p", naravno. 

Lepljiva Srbija

Kada je ovako jadno vreme, volim da pročitam lepe vesti... Eto, na primer, da je grad Beograd nabavio devet najmodernijih mašina za uklanjanje žvaka sa trotoara i ulica. Milina jedna, sve mi toplo oko srca kada pogledam karakteristike - za jednu žvaku treba samo pet sekundi, mašina može da očisti oko 200 metara kvadratnih u jednom danu, koristi biorazgradivi deterdžent... i sve to za tričavih 3.000 evra po komadu! Sve skačući po kući (od sreće zbog one toplote oko srca, a možda i zato što četiri dana nisam imao grejanja), bio sam šokiran kada sam naišao na zlurade komentare tipa: "E, samo nam je ovo trebalo", "Nemate pametnije stvari na koje možete da trošite pare", "Vidi se da se približavaju izbori"...
Pa, majka mu stara (zanimljivo je da se nikada ne pominje mlada majka), nama ništa ne valja, žalimo se kada "vlast" ne preduzima ništa, nije nam dobro ni kada se trude. A nije da se ne trude. Za vašu informaciju, pune dve godine su testirali različite modele "žvaka-terminatora", dok posle mnogobrojnih konsultacija i bar jednog osnovanog Odbora, nisu odabrali model koji je idealan za Beograd. Znate li vi koliko je tu radnih sati, da ne kažem prolivenog znoja, uloženo... A sve to, da bi im Beograđani uzvratili na ovakav način. Prosto se divim tim ljudima koji i dalje ostaju na svojim funkcijama, iako očigledno rade u nemogućim uslovima.
Eh, kad se samo setim šta svakodnevno moraju da preguraju preko svojih nejakih leđa - prvo, besmislene žalbe na cenu i kvalitet grejanja - pobogu, kada će Srbi shvatiti da je parno grejanje luksuz i kao takvo je sasvim normalno dostupno u malim dozama. I one gluposti da ga ne treba plaćati tokom cele godine kao i da radijatori treba da budu topli kada je vašoj guzici hladno! Neverovatno, zar ne?! Drugo, nepodnošljiva kuknjava na gradski prevoz - pa, jesu li ljudi uveli nove markice i one lepe svetleće table za poništavanje karata. Jesu, ali to nekima nije dovoljno... Ma, takvi neće biti zadovoljni ni kada se u smiraj ovog veka okonča i mega projekat "Ćira-metroa", jedini takve vrste u svetu. Treće, stalne žalopojke na stavke u računu "Infostana" - aman, je l' negde piše da ti moraš sve da znaš... Naravno, da ne piše, tvoje je da plaćaš, i da ne brineš o takvim sitnicama. Za to su zaduženi vredni ljudi koji svakodnevno izgaraju zbog dobrobiti svojih sugrađana...
Ovde sam rešio da završim tekst, obukao se, pozajmio metlu od komšije, i izašao napolje da očistim trotoar ispred zgrade, i tako se solidarišem sa vrednim pregaocima iz "vlasti" i istovremeno svojim primerom podržim akciju "Očistimo Srbiju". Međutim, posle dva koraka ugazih u pseće govance, zateturah se od smrada pa ugazih u drugo, pa u treće... Moji nagli pokreti su očigledno preplašili kuče... stani malo, ipak je to pacov koji je pretrčao preko staze, a dok su se kese sa đubretom njihale na obližnjem drvetu, duboko sam udahnuo i ushićeno pomislio: "I mi smo bre Evropa, a ovde uskoro neće biti ni jedne žvake". I suzu radosnicu obrisah, ali krišom, da me ne vide oni prokleti kritičari svega i svačega, kao da bi mi poverovali da plaćem od sreće...
          

Otkazani

Prijateljica je juče dobila otkaz... Iako mi se smučilo da razmišljam o istim stvarima koje mi se vrte stalno po glavi, k'o da sam, ne daj bože, bolestan, moram da konstatujem da se srpski poslodavci sve više usavršavaju u... bahatosti. Ništa čudno budući da im je "vlast" to omogućila kriminalnim Zakonom o radu koji predstavlja ostvarenje svih seksualnih fantazija vlasnika srpskih firmi, a i više od toga. Mogu da ti radim sve što hoću (mobing ne možeš da dokažeš ni za živu glavu), a čak i ako sud presudi u tvoju korist, ja ću pronaći, naravno zakonski način, da te opet prejebem... Verujem da strani poslodavci kada pročitaju Zakon, svršavaju od sreće.
Nego, bez mnogo uvijanja, mojoj prijateljici je nedavno majmun od gazde saopštio da će joj dati otkaz "jer mu ne trebaju tri devojke za isti posao". To što druge dve manje-više nisu ni radile prethodnih godinu dana, nema veze. To mu nije bilo dovoljno nego joj je "očinski" rekao da je ona "površni ludak"! Ma, jebo ti ludak mater! Da je ludak jeste, jer je radila za minimalac (zvanično) a ostatak na ruke, jer je radila i vikendom "jer druge dve imaju decu, pa ne mogu", jer je smršala 10 kila od stresa i napora... Bojim se samo da mu taj ludak danas kada ode da pogleda rešenje o otkazu, ne zabiberi čorbu, em je viša od njega, em joj totalno pada klapna kada se iznervira, pa je sigurno i jača od njega.
U mom slučaju su bili mnogo maštovitiji (ipak je to švajcarska škola) pa su me proglasili za retarda koji "ne poštuje rokove, nije kreativan, ne ume da sastavi tekst bez nadzora, nije dovoljno požrtvovan na poslu, istraživačke sposobnosti su ravne nuli".... Znam i za priču da je žena dobila otkaz uz obrazloženje da "ima prašine na rafovima"!? Što bi moj često pominjani kum rekao, u Srbiji mogu da ti daju otkaz po sistemu: "Ma, ne sviđaš mi se. Ružna ti frizura...". I tako će biti sve dok se ne promeni činjenica da se kod nas na ulicu izlazi iz svih mogućih razloga, osim onog najvažnijeg, egzistencijalnog...
Vreme je za rakiju... 

Ceđenje čvaraka važnije od nataliteta

Koliko dugo nam organizacija ološa, kriminalaca i besprizornih likova koji sebe u Srbiji nazivaju "vlast", vadi mast, nekako mu dođe kao veliko iznenađenje da je država odlučila da nešto zauzvrat uradi i za svoje potčinjene... Da ironija bude veća, radi se o vađenju sala, odnosno o operaciji gojaznih osoba! Zahvat košta oko 3.000 evra, plaća ga Republički zavod za zdravstveno osiguranje i do sada je operisano nekoliko desetina ljudi. E sad, pretpostavke koliko u Srbiji ima preterano gojaznih osoba su različite i kreću se od  15.000 do 150.000 ljudi. Nema starosnog ograničenja, i svi za koje lekari procene da im je ova operacija neophodna, mogu da se reše viška kilograma na račun države.
I u čemu je problem? Pa, za početak u tome što je za vantelesnu oplodnju koja je mnogima jedini način da dobiju decu, starosno ograničenje 40 godina, država plaća jedan pokušaj (u Beogradu gradska vlast finansira i drugi) a posle se slikajte i sami sakupite tri i po, četiri 'iljade evra koliko košta VTO. Za četiri godine, urađeno je oko 4.000 vantelesnih oplodnji, a nadležni su se utrkivali ko će se više pohvaliti činjenicom da je uspešnost 25 odsto i da je na ovaj način rođeno 1.000 beba! Ej, hiljadu beba na sedam miliona stanovnika. Idioti! Prosto je neverovatno i što je svaki četvrti pokušaj uspeo, budući da "vlast" ne bira načine da zatre naciju - očajan standard, nezaposlenost, bedan dečiji dodatak, raspala porodilišta, skupoća... Posebno mesto zauzima šikaniranje budućih mama, ucene na poslu, pretnje otkazima, prisiljavanje žena da potpišu ugovore u kojima se obavezuju da neće zatrudneti u naredne tri godine... Goveda, a šta to muškarci moraju da potpišu, pa da budu na istom, možda da neće kresati i gledati fudbal tri godine?!
Uz ogromnu količinu "normalnog" stresa, na to dodajte i paniku da li će VTO uspeti iz prve, jer za drugi pokušaj nemate para, i vidite kolike su šanse da uspete. Svaka beba rođena u Srbiji je čudo, i bilo ko osim naših nacista bi do sada shvatio da bi država trebalo da finansira, recimo, tri do pet pokušaja VTO, bez starosnog ograničenja, naravno, uz saglasnost lekara. Neko će reći da bi to mnogo koštalo kao i da je do sada na "projekat VTO" (jebote, kao da su otkrili lek za 142 vrste raka), potrošeno oko 16 miliona evra. To je prava sitnica u poređenju sa značajem "projekta", naročito kada se ima u vidu da država, na primer, izdvaja više novca za nevladine organizacije nego za VTO, ili da je Miladin Kovačević koštao koliko i 225 vantelesnih oplodnji.
Da se razumemo, nemam ništa protiv debelih ljudi i jasno mi je da mnogima operacija može da spase ili produži život, ali ne vidim zašto razbojnici, bez raznih uslovljavanja, ne bi finansirali i jedan i drugi "projekat". Jer, ma šta rekli, mi želimo da živimo u iluziji da se "neko gore" (naopako, ne mislim na onog sa bradom) ponekad smiluje i učini nešto za svoje podanike. Jer, ako se ovako nastavi, samo će se povećavati broj gojaznih a smanjivati natalitet. Već imamo previše gojazne dece, a uskoro ni dece neće biti. Samo čvarci...