U skoro devet godina bavljenja novinarstvom sam jednom izmislio deo teksta. Bio sam neispavan (celu noć sam sam sa suvozačkog mesta smirivao manijaka koji je kroz kanjon Morače vozio kao da je sam na putu), nervozan, gladan i za Madonin koncert me baš bilo briga. Nije to nikakvo opravdanje, jer po mojim profesionalnim merilima izmišljanje informacija je dno dna, nešto čime se ni budala ne bi pohvalila. Ovu priču ne pominjem zato što je neko od urednika provalio da sam izmislio prokletu anketu (iz dubine duše mrzim ankete!) sa stranim fanovima u Budvi, ne, čak su bili i oduševljeni tekstom.
Pominjem je zato što je mene i dalje sramota zbog toga što sam uradio. Što me čini... jednim od idiota koji veruju da posao mora da se obavlja maksimalno profesionalno i odgovorno, da treba pomagati kolegama, da ne treba prisvajati tuđe zasluge, da je ogovaranje na poslu ravno bezobrazluku, da pohvale treba primati bez velike pompe, da kritike treba ozbiljno shvatiti i ne stideti se da priznaš da si negde pogrešio... Ako izuzmemo anketni incident, svih ovih principa sam se bespogovorno pridržavao. Naravno, ja se, što bi rekli u Kruševcu, ne kopčam na leđima, pa sam brzo shvatio da nikoga nije briga koliko ja dobro radim, da imam godinama istu platu jer nisam ni u jednom klanu, i što je najgore, da sam mnogima trn u oku zbog toga što imam tu jadnu diplomu! Da sve bude još smešnije, ja se fakultetom nikada nisam hvalio (pa, pobogu, katedru novinarstva je godinama držala žena kojoj je najveći uspeh u karijeri to što je bila urednica "Bazara")... Doduše, biće da je najveći problem bila činjenica da sam uvek imao stav, da sam često pričao kada su drugi ćutali kao zaliveni... Jebi ga, verovatno su mi zbog toga i smestili otkaz.
Nego, godinama me je nerviralo da gledam kako neznalice (kojima sam ispravljao tekstove, mnogima i iznova pisao) napreduju, kako poltroni vladaju, kako propadaju vredni ljudi... Sve što je mene mučilo, moj kum je objasnio u nekoliko rečenica. Po njegovoj teoriji, privatnici u Srbiji insistiraju na održavanju i negovanju mediokriteta. Ne žele bilo koga koji iskače iz te slike. Njima ne trebaju ljudi koji imaju napredne ideje, čak i ako one mogu da mu donesu zaradu. Ne, srpskom poslodavcu je važnije da ima mediokritetski "kolektiv" koji će lako držati pod kontrolom. Oni koji se ne uklapaju, brzo se odstranjuju. I mediokriteti su isplativi sve dok rade za plate od 300 do 600 evra. Ko slučajno poželi više novca može da se tornja. Uostalom, uvek će se naći neko ko će isti posao raditi i za manje para.
E sad, ako ne verujete mom kumu, možda ćete poverovati Edinu Mehiću. Ko je on? Nemam pojma, ali na širom sveta razapetoj mreži sam pronašao njegov magistarski rad koji je odbranio na Fakultetu poslovne ekonomije u Banja Luci. U odeljku koji se odnosi na karakteristike menadžera u zemljama tranzicije Edin navodi da "još uvijek dominantna klima afirmacije mediokriteta dovodi do toga da se istinski stručnjaci dovode u situaciju da bježe iz kolektiva ili da se pasiviziraju. Konačno, značajan broj rukovodilaca, prisustvo jakog stručnjaka pored sebe doživljava kao nelagodu ili ugrožavanja i skloni su da se okružuju poltronima".
Pominjem je zato što je mene i dalje sramota zbog toga što sam uradio. Što me čini... jednim od idiota koji veruju da posao mora da se obavlja maksimalno profesionalno i odgovorno, da treba pomagati kolegama, da ne treba prisvajati tuđe zasluge, da je ogovaranje na poslu ravno bezobrazluku, da pohvale treba primati bez velike pompe, da kritike treba ozbiljno shvatiti i ne stideti se da priznaš da si negde pogrešio... Ako izuzmemo anketni incident, svih ovih principa sam se bespogovorno pridržavao. Naravno, ja se, što bi rekli u Kruševcu, ne kopčam na leđima, pa sam brzo shvatio da nikoga nije briga koliko ja dobro radim, da imam godinama istu platu jer nisam ni u jednom klanu, i što je najgore, da sam mnogima trn u oku zbog toga što imam tu jadnu diplomu! Da sve bude još smešnije, ja se fakultetom nikada nisam hvalio (pa, pobogu, katedru novinarstva je godinama držala žena kojoj je najveći uspeh u karijeri to što je bila urednica "Bazara")... Doduše, biće da je najveći problem bila činjenica da sam uvek imao stav, da sam često pričao kada su drugi ćutali kao zaliveni... Jebi ga, verovatno su mi zbog toga i smestili otkaz.
Nego, godinama me je nerviralo da gledam kako neznalice (kojima sam ispravljao tekstove, mnogima i iznova pisao) napreduju, kako poltroni vladaju, kako propadaju vredni ljudi... Sve što je mene mučilo, moj kum je objasnio u nekoliko rečenica. Po njegovoj teoriji, privatnici u Srbiji insistiraju na održavanju i negovanju mediokriteta. Ne žele bilo koga koji iskače iz te slike. Njima ne trebaju ljudi koji imaju napredne ideje, čak i ako one mogu da mu donesu zaradu. Ne, srpskom poslodavcu je važnije da ima mediokritetski "kolektiv" koji će lako držati pod kontrolom. Oni koji se ne uklapaju, brzo se odstranjuju. I mediokriteti su isplativi sve dok rade za plate od 300 do 600 evra. Ko slučajno poželi više novca može da se tornja. Uostalom, uvek će se naći neko ko će isti posao raditi i za manje para.
E sad, ako ne verujete mom kumu, možda ćete poverovati Edinu Mehiću. Ko je on? Nemam pojma, ali na širom sveta razapetoj mreži sam pronašao njegov magistarski rad koji je odbranio na Fakultetu poslovne ekonomije u Banja Luci. U odeljku koji se odnosi na karakteristike menadžera u zemljama tranzicije Edin navodi da "još uvijek dominantna klima afirmacije mediokriteta dovodi do toga da se istinski stručnjaci dovode u situaciju da bježe iz kolektiva ili da se pasiviziraju. Konačno, značajan broj rukovodilaca, prisustvo jakog stručnjaka pored sebe doživljava kao nelagodu ili ugrožavanja i skloni su da se okružuju poltronima".
