Priznajem, matematika mi nikada nije bila jača strana, mislim, znam da računam, pa čak i ponekad briljiram u "Slagalici", ali već sa korenjem počinju problemi. Ništa bolje nije ni sa procentima, ali uz oproban recept - podeli na 10, pa onda računaj dalje, nekako preživljavam. Istina, s vremena na vreme osetim ubod ljubomore kada čujem moju najdražu suprugu koja opušteno kaže: "Da, to ti je deset na šesti (ama lepo mi reci koliko je to nula!), pa onda podeliš sa sto, pomnožiš sa n+1, dodaš 200 grama svinjetine, malo karanfilčića...". Mani me se ženo, nije to za mene, ja sam za jednostavnije stvari, plus, minus, puta, ako baš mora podeljeno, i dosta.
Ali, čak i duduk kao što sam ja, koji nikada nije uživo upoznao kosinuse, sinuse (je l' to ono hronično oboljenje?), tangense, kotangense i složene jednačine, ostao je bez teksta (a to se zaista veoma retko dešava) kada je čuo sledeću priču.
Prvi razred srednje škole, trojica bolida treba da poprave ocenu iz hemije. Profesorka počinje sa lakim, pa nastavlja sa još lakšim pitanjima, prvi mučenik ni da bekne... Nekako se on oslobodi, ali ne lezi vraže, zape na neshvatljivo teškom računu... koliko je tri puta sedam. Preznoji se dete, sve mu žila na čelu pulsira koliko se napeo... dva puta sedam je 14, znači, plus još sedam, to je 21, uzviknu naš junak! Al' tu je tek početak njegovih muka, pita ga pomenuta prosvetna radnica: "Da li ti znaš tablicu množenja uopšte?". On se pokunji, ne zna šta da odgovori. Profesorka nastavlja: "Reci mi koliko je devet puta osam?!". Tišina u učionici, ni muva da proleti, vreme prolazi a ovaj ni da zucne. Posle nekog vremena, ostali klinci počinju da se smeju, a odgovarač pronalazi način za trenutak predaha, upre prstom na drugove i kaže: "Pa, ne znaju ni oni!". Kao da je time sebe opravdao. "I koliko je devet puta osam", beskompromisna je profesorka a preznojeni ponos našeg obrazovnog sistema konačno priznaje: "Ne znam, a što ste mene pitali tako teško pitanje?!".
Pozitivno u svemu ovome je što je klinca bilo sramota (znači shvata koliki je tupson) i što je molio profesorku da nikome ne kaže, jer će ga ostali zezati. Čak je i obećao da će naučiti te teške matematičke radnje do sledećeg odgovaranja. Evo živ nisam, da to dočekam.
Slušam i ne znam kako da reagujem, u redu, znam kakvo nam je školstvo i u kakvim uslovima se radi, ali, ipak, pobogu, koliko se ja sećam azbuka i tablica množenja se uče u prvom razredu osnovne. A ovaj izuzetni primerak je bez problema prošao narednih osam razreda, a verovatno će i srednju završiti bez naučene tablice množenja. Uostalom, i šta će mu.
I njegovi idoli je ne znaju a uspeli su u životu. Na primer, onaj plavi android, ona nakazna nazovi pevaljka što je (naravno) udata za fudbalera, javno se svojevremeno hvalila "da su joj u školi teže išle računske radnje gde se koristi puta, ali su joj zato uža specijalnost bile računske radnje gde se koristi plus".
Prostom logikom zaključih da, ako nisu naučili tablicu množenja, onda su i sa bukvarom imali problema... Kao da sam otkrio naizmeničnu struju, jebote sad se setih da u Srbiji ima oko 20, ili beše 25 odsto funkcionalno nepismenih.
Međutim, neznanje ne poznaje granice u Srbiji - verovatno je svima promakla vestičica da je od 10.000 testiranih kandidata koji su se prijavili za posao na Jednom i Jedinom Javnom servisu, samo 6.000 uspešno prošlo test opšte kulture! Prema tome, 4.000 (i slovima četiri 'iljade ljudi) nije znalo da odgovori na neshvatljivo teška pitanja tipa: Koja se valuta koristi u Japanu, kada je počeo Drugi svetski rat, koja je najduža evropska reka, šta je demokratija... A ovde ne govorimo o tinejdžerima već o mladim "talentima" starosti do 30 godina, od kojih je većina završila neki fakultet.
Još preterano davno, Sokrat je rekao: "Ja znam da ništa ne znam". E, moj Sokrate, em većina ovih gore pomenutih padavičara misli da si ti brazilski fudbaler, em oni ne žele da znaju koliko ne znaju... pa, jes', ovako nisu sputani granicama, i još mogu da se hvale da su "slobodni umovi".
Ali, čak i duduk kao što sam ja, koji nikada nije uživo upoznao kosinuse, sinuse (je l' to ono hronično oboljenje?), tangense, kotangense i složene jednačine, ostao je bez teksta (a to se zaista veoma retko dešava) kada je čuo sledeću priču.
Prvi razred srednje škole, trojica bolida treba da poprave ocenu iz hemije. Profesorka počinje sa lakim, pa nastavlja sa još lakšim pitanjima, prvi mučenik ni da bekne... Nekako se on oslobodi, ali ne lezi vraže, zape na neshvatljivo teškom računu... koliko je tri puta sedam. Preznoji se dete, sve mu žila na čelu pulsira koliko se napeo... dva puta sedam je 14, znači, plus još sedam, to je 21, uzviknu naš junak! Al' tu je tek početak njegovih muka, pita ga pomenuta prosvetna radnica: "Da li ti znaš tablicu množenja uopšte?". On se pokunji, ne zna šta da odgovori. Profesorka nastavlja: "Reci mi koliko je devet puta osam?!". Tišina u učionici, ni muva da proleti, vreme prolazi a ovaj ni da zucne. Posle nekog vremena, ostali klinci počinju da se smeju, a odgovarač pronalazi način za trenutak predaha, upre prstom na drugove i kaže: "Pa, ne znaju ni oni!". Kao da je time sebe opravdao. "I koliko je devet puta osam", beskompromisna je profesorka a preznojeni ponos našeg obrazovnog sistema konačno priznaje: "Ne znam, a što ste mene pitali tako teško pitanje?!".
Pozitivno u svemu ovome je što je klinca bilo sramota (znači shvata koliki je tupson) i što je molio profesorku da nikome ne kaže, jer će ga ostali zezati. Čak je i obećao da će naučiti te teške matematičke radnje do sledećeg odgovaranja. Evo živ nisam, da to dočekam.
Slušam i ne znam kako da reagujem, u redu, znam kakvo nam je školstvo i u kakvim uslovima se radi, ali, ipak, pobogu, koliko se ja sećam azbuka i tablica množenja se uče u prvom razredu osnovne. A ovaj izuzetni primerak je bez problema prošao narednih osam razreda, a verovatno će i srednju završiti bez naučene tablice množenja. Uostalom, i šta će mu.
I njegovi idoli je ne znaju a uspeli su u životu. Na primer, onaj plavi android, ona nakazna nazovi pevaljka što je (naravno) udata za fudbalera, javno se svojevremeno hvalila "da su joj u školi teže išle računske radnje gde se koristi puta, ali su joj zato uža specijalnost bile računske radnje gde se koristi plus".
Prostom logikom zaključih da, ako nisu naučili tablicu množenja, onda su i sa bukvarom imali problema... Kao da sam otkrio naizmeničnu struju, jebote sad se setih da u Srbiji ima oko 20, ili beše 25 odsto funkcionalno nepismenih.
Međutim, neznanje ne poznaje granice u Srbiji - verovatno je svima promakla vestičica da je od 10.000 testiranih kandidata koji su se prijavili za posao na Jednom i Jedinom Javnom servisu, samo 6.000 uspešno prošlo test opšte kulture! Prema tome, 4.000 (i slovima četiri 'iljade ljudi) nije znalo da odgovori na neshvatljivo teška pitanja tipa: Koja se valuta koristi u Japanu, kada je počeo Drugi svetski rat, koja je najduža evropska reka, šta je demokratija... A ovde ne govorimo o tinejdžerima već o mladim "talentima" starosti do 30 godina, od kojih je većina završila neki fakultet.
Još preterano davno, Sokrat je rekao: "Ja znam da ništa ne znam". E, moj Sokrate, em većina ovih gore pomenutih padavičara misli da si ti brazilski fudbaler, em oni ne žele da znaju koliko ne znaju... pa, jes', ovako nisu sputani granicama, i još mogu da se hvale da su "slobodni umovi".
Нема коментара:
Постави коментар