E, hvala bogu, internet ponovo zeza, pa mogu još malo da odložim neminovno. Ne, ne idem kod zubara! Ko bi rekao da ima i gorih stvari. Vrti se onaj satić, i naravno, đubre učita stranicu... Pa, jebi ga, da počnemo. A možda bih mogao da prvo spremim ručak? Posle toga da izađem u šetnju... zatim kod nekog na kafu... a onda (eto rešenja) da se odselim u Burkinu Faso. Gledam u monitor i k'o ludak odmahujem glavom.
Prezime, očevo ime, ime... Grči mi se stomak, mučenik samo što nije počeo da zavija (da l' od tuge ili zato što je prazan, ne bih znao reći), al' ipak upisujem tražene podatke. Već danima razmišljam kako je došlo do ovoga. Kao student sam više vremena proveo na ulici nego na faksu, na svim protestima sam bio a jedino sam 9. mart propustio jer sam tada bio na braniku otadžbine... u JNA. Uvek sam mrzeo salonske revolucionare koji samo trtljaju a ništa ne rade, i mislio sam da prvo moraš sam da probaš, da se sam angažuješ, a tek onda da napadaš druge koji nisu preduzeli ništa. I tako smo ulica i ja postali nerazdvojni prijatelji...
Matični broj, datum rođenja... Eh, kad se setim naivnih studentskih protesta 1992/93, pravljenja plakata sa besmislenim parolama koje nikoga ne interesuju. Ali, bilo je zabavno. Kada nije bilo mitinga ili demonstracija, tu su bile utakmice, čisto da udovoljim svojoj ljubavi prema masovnim okupljanjima. Uh, kako smo mrzeli Slobu, Miru, Vučelu, Dačića, Kundaka, malog Marka i celu tu ekipu krajem 1996. kada su (gle čuda) pokradeni lokalni izbori. I normalno, ponovo na ulice, ovoga puta po 'ladnoći. I potrajalo bre sve to, ljudi se načisto zamrzeše, a mi k'o u okupiranom Beogradu jedva nalazimo B92 (koja je uvek šuštala) i Radio Indeks. Bio i na kontra-mitingu, jašta, spreman i da se bijem ako treba... Posle herojski bežao niz Francusku ulicu dok su me jurila trojica divljaka u uniformama sa krvavim očima... Srećom, utekoh (zato deco protestvujte dok ste mladi i dok možete da trčite!), i mogao sam da nastavim sa svojom ličnom revolucijom.
Naziv završene škole, naziv radnog mesta... Bogami, kao i obično posvađah se i sa matorcima, ali prestajah svih sedam noći u Kolarčevoj... Krenu i ta pobednička šetnja, uskoro se završi taj deo priče, SPO postade najgora gradska vlast u istoriji, a naša mržnja prema SPS-JUL-u je dostigla neslućene razmere. Da se razumemo, mene nisu (valjda) ispustili na glavu kad sam bio mali, i ja nisam bio neki zaluđeni idealista nego sam samo želeo da se nešto promeni, da ološu vidim leđa. Posle nekoliko godina, dođe i 2000, ja i 5. oktobra na ulici, jasno je da ovoga puta Slobi nema spasa. Dok si rek'o keks, manijak priznade poraz i poče slavlje. Uvek se setim mog druga kod koga sam tu noć prespavao koji me budi u pola šest ujutru i pita: "Jebem ti, a da se ovaj ponovo ne izdigne?!". Ostatak noći nismo ni spavali, bili smo previše opijeni pobedom. Bar smo tako tada razmišljali, mislim, da je to bila pobeda.
Mesto stanovanja, opština stanovanja... U nekoliko narednih haotičnih dana, sve je išlo po očekivanju, kao i u političkoj teoriji legendarnog Fon Bajmea, u doba najvećih prevrata, najveći šljam je isplivao i preuzeo vođstvo, zlotvorima nije falila ni dlaka sa glave, i počela je tranzicija. Grabež i otimačina su sa godinama postajali sve veći, demokrate su brzo pokazale pravo lice i kao i njihovi prethodnici, bacili se na krađu. U međuvremenu su nam ukinute sankcije, počeli smo da organizujemo velike koncerte, pomalo i da putujemo u inostranstvo... Ja sam prešao u druge novine i radio k'o konj, a bio plaćen k'o magarac. Tranzicija se pretvorila u ledeno doba, a egzistencija je odavno postala važnija od ulice. Kao i većina nekadašnjih protestanata, prestao sam da pratim politiku (čemu, kada su svi isti) i što se mene tiče, nijedna majka ne bi zakukala, kada bi, recimo, Skupština preko noći misteriozno nestala, naravno, sa svih 250 poslanika...
Adresa stanovanja, kontakt telefon... Učlanjuju se ljudi u partije, šta drugo da rade, nekome od toga posao zavisi, nekome kredit, nekome možda i život. Ali ne i ja, nema šanse, jok, ne da može, taj film nećete gledati... Da se učlanim u neku partiju, molim, pa to je kao da... da, počnem da navijam za Zvezdu (evo, sad me 'ladna jeza prođe). Ne znam kako nekome uopšte može tako odvratna stvar da padne na pamet. Ničim izazvano dobih i otkaz, i najednom se nađoh na nesigurnom tlu, sa dodatno nagrđenim sistemom vrednosti. Nema posla, meseci prolaze, od obećanja se ne živi, vreme je za očajničke poteze.
Pošalji... umri internetu, umri... Sranje!
Hvala vam što ste se prijavili za članstvo... Doneo sam razumnu odluku, ubeđujem sebe, šta te boli dupe, možda budeš i imao koristi od njih. I tako, od pre dva minuta sam novi član SPS... Ne morate ništa da mi kažete, to je nula prema onome što ja imam da poručim njima. Tu, naravski, ne računam moje friške partijske drugove...
Ali, avaj, šmrc, ne dade mi se da postanem politički aktivista. Prošlo je mesec i po dana, a niko da mi se javi iz centrale, da proveri podatke, da me obavesti o preuzimanju knjižice, da pita kako sam, da li i dalje želim da budem član... A i ja seljak, 'oću da se registrujem onlajn. K'o da oni (moji nesuđeni partijski drugovi) baš zarezuju taj...internet. Tako da je moj status i dalje: politički neprilagođen.
Prezime, očevo ime, ime... Grči mi se stomak, mučenik samo što nije počeo da zavija (da l' od tuge ili zato što je prazan, ne bih znao reći), al' ipak upisujem tražene podatke. Već danima razmišljam kako je došlo do ovoga. Kao student sam više vremena proveo na ulici nego na faksu, na svim protestima sam bio a jedino sam 9. mart propustio jer sam tada bio na braniku otadžbine... u JNA. Uvek sam mrzeo salonske revolucionare koji samo trtljaju a ništa ne rade, i mislio sam da prvo moraš sam da probaš, da se sam angažuješ, a tek onda da napadaš druge koji nisu preduzeli ništa. I tako smo ulica i ja postali nerazdvojni prijatelji...
Matični broj, datum rođenja... Eh, kad se setim naivnih studentskih protesta 1992/93, pravljenja plakata sa besmislenim parolama koje nikoga ne interesuju. Ali, bilo je zabavno. Kada nije bilo mitinga ili demonstracija, tu su bile utakmice, čisto da udovoljim svojoj ljubavi prema masovnim okupljanjima. Uh, kako smo mrzeli Slobu, Miru, Vučelu, Dačića, Kundaka, malog Marka i celu tu ekipu krajem 1996. kada su (gle čuda) pokradeni lokalni izbori. I normalno, ponovo na ulice, ovoga puta po 'ladnoći. I potrajalo bre sve to, ljudi se načisto zamrzeše, a mi k'o u okupiranom Beogradu jedva nalazimo B92 (koja je uvek šuštala) i Radio Indeks. Bio i na kontra-mitingu, jašta, spreman i da se bijem ako treba... Posle herojski bežao niz Francusku ulicu dok su me jurila trojica divljaka u uniformama sa krvavim očima... Srećom, utekoh (zato deco protestvujte dok ste mladi i dok možete da trčite!), i mogao sam da nastavim sa svojom ličnom revolucijom.
Naziv završene škole, naziv radnog mesta... Bogami, kao i obično posvađah se i sa matorcima, ali prestajah svih sedam noći u Kolarčevoj... Krenu i ta pobednička šetnja, uskoro se završi taj deo priče, SPO postade najgora gradska vlast u istoriji, a naša mržnja prema SPS-JUL-u je dostigla neslućene razmere. Da se razumemo, mene nisu (valjda) ispustili na glavu kad sam bio mali, i ja nisam bio neki zaluđeni idealista nego sam samo želeo da se nešto promeni, da ološu vidim leđa. Posle nekoliko godina, dođe i 2000, ja i 5. oktobra na ulici, jasno je da ovoga puta Slobi nema spasa. Dok si rek'o keks, manijak priznade poraz i poče slavlje. Uvek se setim mog druga kod koga sam tu noć prespavao koji me budi u pola šest ujutru i pita: "Jebem ti, a da se ovaj ponovo ne izdigne?!". Ostatak noći nismo ni spavali, bili smo previše opijeni pobedom. Bar smo tako tada razmišljali, mislim, da je to bila pobeda.
Mesto stanovanja, opština stanovanja... U nekoliko narednih haotičnih dana, sve je išlo po očekivanju, kao i u političkoj teoriji legendarnog Fon Bajmea, u doba najvećih prevrata, najveći šljam je isplivao i preuzeo vođstvo, zlotvorima nije falila ni dlaka sa glave, i počela je tranzicija. Grabež i otimačina su sa godinama postajali sve veći, demokrate su brzo pokazale pravo lice i kao i njihovi prethodnici, bacili se na krađu. U međuvremenu su nam ukinute sankcije, počeli smo da organizujemo velike koncerte, pomalo i da putujemo u inostranstvo... Ja sam prešao u druge novine i radio k'o konj, a bio plaćen k'o magarac. Tranzicija se pretvorila u ledeno doba, a egzistencija je odavno postala važnija od ulice. Kao i većina nekadašnjih protestanata, prestao sam da pratim politiku (čemu, kada su svi isti) i što se mene tiče, nijedna majka ne bi zakukala, kada bi, recimo, Skupština preko noći misteriozno nestala, naravno, sa svih 250 poslanika...
Adresa stanovanja, kontakt telefon... Učlanjuju se ljudi u partije, šta drugo da rade, nekome od toga posao zavisi, nekome kredit, nekome možda i život. Ali ne i ja, nema šanse, jok, ne da može, taj film nećete gledati... Da se učlanim u neku partiju, molim, pa to je kao da... da, počnem da navijam za Zvezdu (evo, sad me 'ladna jeza prođe). Ne znam kako nekome uopšte može tako odvratna stvar da padne na pamet. Ničim izazvano dobih i otkaz, i najednom se nađoh na nesigurnom tlu, sa dodatno nagrđenim sistemom vrednosti. Nema posla, meseci prolaze, od obećanja se ne živi, vreme je za očajničke poteze.
Pošalji... umri internetu, umri... Sranje!
Hvala vam što ste se prijavili za članstvo... Doneo sam razumnu odluku, ubeđujem sebe, šta te boli dupe, možda budeš i imao koristi od njih. I tako, od pre dva minuta sam novi član SPS... Ne morate ništa da mi kažete, to je nula prema onome što ja imam da poručim njima. Tu, naravski, ne računam moje friške partijske drugove...
Ali, avaj, šmrc, ne dade mi se da postanem politički aktivista. Prošlo je mesec i po dana, a niko da mi se javi iz centrale, da proveri podatke, da me obavesti o preuzimanju knjižice, da pita kako sam, da li i dalje želim da budem član... A i ja seljak, 'oću da se registrujem onlajn. K'o da oni (moji nesuđeni partijski drugovi) baš zarezuju taj...internet. Tako da je moj status i dalje: politički neprilagođen.
Нема коментара:
Постави коментар