Kota 87

Sticajem okolnosti, posle osam godina, ponovo živim sa roditeljima, bar neko određeno vreme... u stvari, lakše mi je tako da kažem, jer ako pomislim da je taj, što bi moj ćale rekao, aranžman, na neodređeno, padne mi mrak na oči. Dani liče jedan na drugi, nit' su oni navikli da stalno budu sa mnom (i najdražom suprugom), nit' mi možemo da se naviknemo na ovu novu, blaženu porodičnu zajednicu. Prosto rečeno, ležeš umoran a budiš se još umorniji.
Budući da se kao i svi matorci, i moji roditelji lako šire po prostoru (brže nego Kole po Kopaoniku), ubrzo se suočih sa svojim noćnim morama iz mladosti. Moja omiljena šolja sada služi za iskorišćeno ulje (ma, valja to za još nekoliko prženja), kompjuter viđam samo u prolazu (kraljica majka prepodne na internetu gleda propuštene epizode one indijske "Zle babe", a popodne ređa pasijans), sa TV-a stalno arlauču neki Turci, a pravo mučenje počinje u 19.30. Puste "Dnevnik" pa se sa slašću svađaju sa likom Borisa Klunija, ili prebace na neki drugi program pa rade to isto (uvek sa istim elanom), a ponekad istovremeno čitaju i novine i duplo bogorade. Fešta počinje kada ćale reši da gleda fudbal... prvo mora da stavi kačket na glavu... jer mu smeta sunce... koje greje u Engleskoj... to što u Beogradu pada kiša... nije bitno.
Međutim, sve su to sitnice u poređenju sa činjenicom da su naši životi odjednom u direktnom prenosu - "Sin je dobro, bio je do grada, sada ide u prodavnicu, večeras ima nešto dogovoreno, ma nervira me, pustio je bradurinu, juče ga je boleo zub, ne, nije se još zaposlio, piskara na računaru...". "A snajka?. I ona je dobro, radi, verovatno će uhvatiti onaj autobus u 14.50, biće kući do 15.30, sutra ne radi, ima mnogo obaveza, malo spava, nešto mi je smršala, ludo dete, ja joj kažem da se malo odmori ali neće da sluša, da, i njeni su dobro, prijatelj ima problema sa nogama, prija sa pristiskom, sestra sa...".
Naravno, neizbežne su i brižne roditeljske primedbe: "Nećeš valjda da soliš krompir, dovoljno je slan", "ispravi leđa, što si se tako pogurio", "šta ti to znači da večeraš tako kasno", "e, mogao bi da skokneš do našeg stana, šta ti je teško", "pobogu, zar ti toliko vremena treba za tuširanje", "budi-bog-s-nama sve ti nešto smeta", "gasi tu cigarčinu"...
Budući da ne mogu da ih pobedim, još manje da im se pridružim, dani mi prolaze u izmaglici, radim vežbe napolju iako je nula stepeni, pokušavam da čitam i nastojim da sačuvam ono malo sluha što mi je ostalo jerbo su mi mi već prvog dana Eustahijevu trubu pretvorili u ksilofon...
Kako se bliži noć ja se odobrovoljim, uskoro počinje moje vreme - oko ponoći, kada svi (napokon) zaspu, ja udahnem tišinu punim plućima, dohvatim daljinski i sa ushićenjem se prebacim na utakmicu koju čekam već nekoliko dana. A onda, bum! Eksplozija zvukova ispunjava sobu, ne znam da li da se pre uhvatim za glavu ili za srce... Sunce ti žarko, pa zar uopšte ton na TV-u može da se pojača do 87!? Za gledaoce sa starijim prijemnicima, normala je, recimo, četvrta kockica, a ovo je jedanaesta...
Nakon petnaestak minuta puls mi se normalizovao i ipak počinjem da gledam utakmicu... hm, opet trojka... igrajte bre odbranu malo... zar već prvi tajm-aut... i... ništa... zaspao sam.    

Jubilej nerada

Što bi rek'o Milan Milutinović posle pokradenih izbora 2000, statistika je k'o žena u bikiniju, vidiš sve a ne vidiš ništa! E, pa, moja statistika pokazuje da je trebalo da prođe samo jedna godina i dva dana od otkaza i četrdesetak oglasa na koje sam se javio, da bih dobio prvi poziv na razgovor... A nije da nisam šarao, hteo sam da budem novinar, urednik, koordinator, portparol, prodavac u knjižari, operater u "kol centru" (a mogao sam da budem jedan od onih što vas zivkaju popodne i nude jeftine... jastuke, usisivače, al' sa'rani me konkurencija), cvećar (ovo nejavljanje još nisam prežalio), tajni kupac (šta god to bilo), anketar...
U međuvremenu sam shvatio da ću pronaći posao jedino ako sebi izmislim neko zanimanje, i razmišljao tako mesecima, sve mi glava pomodrila koliko sam razmišljao (i kosa posedela), i da ne bi gradonačelnika, sav moj trud bi pao u vodu...
Zahvaljujući njemu (gradonačelniku), budim se ujutru nasmejan, pogled mi se gubi u daljini, ali ne zato što sam utučen, nego zato što mi smeta desni soliter da vidim Avalu, pronašao sam sebi posao - biću VKV - visoko-kvalifikovani validator!
Naime, nešto se u poslednje vreme često vozikam gradskim prevozom, i primetih da po gužvi ljudi često uopšte ne "validiraju" karte... te ne radi aparat, te ne može dok se bus kreće, te oni hoće da iskoriste naše lične podatke, te krivi su vanzemaljci... i slične budalaštine. Još gora je situacija sa tetkom-milozvučnog-glasa-koja-živi-u-automatu, ona sve češće ćuti, neće bre da komunicira sa nama, pa kako onda da znam kada je moja stanica!? A taman sam se navikao da me (na)vode... Jasno je da karte moraju da se "validiraju" - odakle inače da se prikupi simboličnih 8,7 odsto novca koji pripada Turcima... ma, ne, Seldžucima, nego ovim modernim Turcima što nam za bagatelu prodadoše ovakvu tehnologiju. Jasno je i da tetka-milozvučnog-glasa-koja-živi-u-automatu, mora ponekad da se odmori! Video bih ja vas da brbljate stalno, 24 sata bez prestanka... ni "propolis" vam posle ne bi pomogao. Ali, srećom ja imam rešenje, poput interventne uskačem po potrebi. Kada se pokvari aparat, pardon "validator", uletim u hendikepirano vozilo, uzmem mikrofon i udri k'o na svadbi. Samo umesto da urlam: "Od kuma najmodernija mašina za veš... 1.200 obrtaja, 8 kila veša prima, A+ energetski razred", ja podviknem gde treba: "Alo, baba, ti sa naočarima, nemo' da se praviš blesava, poništavaj kartu", nekad i pomognem: "Ko je hteo u bolnicu, moraće da se vrati jednu stanicu unazad"... 
Od ove ideje svi profitiraju, ja imam posao a i druge sitnice su na mojoj strani - jeftina sam radna snaga, lak za održavanje, koštam manje od aparata, i ne kvarim se... sem u nemilim slučajevima dobijanja batina. Ali ni to nije nepremostiva prepreka, čim zalečim prelome, promenim liniju i radosno se uhvatim mikrofona...