Manifest bludnog političara

Ja ću biti ono što treba Srbiji, političar koji govori istinu, ispunjava obećanja i drži zadatu reč. Utopija? Ne, samo mala zamena teza i originalan program iz kojeg izdvajam najvažnije stavke.
Kada me izaberete, naravno da ću krasti. Jok, ušao sam u politiku da bih pomagao narodu. Nek' sami sebi pomognu! Kada me pitate da li sam primio mito ili se "ogrebao" na neki drugi način, ja ću vam uvek reći istinu. Dobro, ne baš naglas (nisam lud da ja jedini idem u aps), ali ako vas urokljivo pogledam to je potvrdni znak, a ukoliko vas urokljivo pogledam i dva puta trepnem, to znači da cena još nije ugovorena.
Obećavam da ću se po svaku cenu držati političke omerte: "Ruka ruku mije", kao i da ću voditi računa samo o svojim interesima. Kada postanem poslanik prvi ću biti na blagajni da pokupim sve dodatke koji mi sleduju, a u Skupštinu ću ulaziti samo ako mi zaprete ukidanjem bonova za restoran. Gledaću da prvom prilikom dovučem najdražu suprugu na državne jasle... da se ne muči više po školama i sa glupavim šestomesečnim ugovorima. Uostalom, je l' to priliči ženi jednog dobrostojećeg poslanika?
Ako treba, podržavaću sve partije, u zavisnosti od toga koliko mi plate. Neću javno reći koliko sam zaradio (ipak se tu smucaju opasni ćelavci), ali ću u tim prilikama nositi bedž sa natpisom PD (prodana duša).
Planiram i da se dočepam što više funkcija u Upravnim i drugim odborima, a što ja ne mogu da postignem, mogu moja deca, rodbina, prijatelji... Ja sam skroman, nekoliko desetina godina prenošenja funkcija sa kolena na koleno, meni dosta.
Zaklinjem se da ću u svakoj prilici i u svakom delu sveta, ma koliko zabačenom, braniti interese Srbije... sve dok mi poreske budale plaćaju putne troškove. Čak ni ovakva politička gromada poput mene, ne može sve da obavi bez partijske baze, a ja nameravam da gde god mogu ubacim svoje ljude i još da se hvalim tim. Pa, vi slobodno nagađajte koja će stranka imati najveći procenat novih članova...
E, sad, po trulim političkim teorijama ja sam moralni otpadnik, samo ljudsko dno, ali u praksi... Hm, da vidimo, biću jedini koji ne laže, jer ne mora. Oslobođen tereta laganja, ja ću neminovno kad-tad izgovoriti i poneku istinu, možda ću se za nju čak i malo boriti (može mi se)... Na početku, nećete imati čime da me napadnete, zbog čega da me pljujete... jer ja ipak držim reč i ispunjavam obećanja...prc! Zbog toga ćete me ignorisati. Posle izvesnog vremena, primetićete koliko se razlikujem od drugih, a negde usput i vi ćete u mojim, prepoznati svoje interese, koje ću ja, svečano obećavam, braniti do poslednje kapi krvi... vaše, naravno. 

Kota 87

Sticajem okolnosti, posle osam godina, ponovo živim sa roditeljima, bar neko određeno vreme... u stvari, lakše mi je tako da kažem, jer ako pomislim da je taj, što bi moj ćale rekao, aranžman, na neodređeno, padne mi mrak na oči. Dani liče jedan na drugi, nit' su oni navikli da stalno budu sa mnom (i najdražom suprugom), nit' mi možemo da se naviknemo na ovu novu, blaženu porodičnu zajednicu. Prosto rečeno, ležeš umoran a budiš se još umorniji.
Budući da se kao i svi matorci, i moji roditelji lako šire po prostoru (brže nego Kole po Kopaoniku), ubrzo se suočih sa svojim noćnim morama iz mladosti. Moja omiljena šolja sada služi za iskorišćeno ulje (ma, valja to za još nekoliko prženja), kompjuter viđam samo u prolazu (kraljica majka prepodne na internetu gleda propuštene epizode one indijske "Zle babe", a popodne ređa pasijans), sa TV-a stalno arlauču neki Turci, a pravo mučenje počinje u 19.30. Puste "Dnevnik" pa se sa slašću svađaju sa likom Borisa Klunija, ili prebace na neki drugi program pa rade to isto (uvek sa istim elanom), a ponekad istovremeno čitaju i novine i duplo bogorade. Fešta počinje kada ćale reši da gleda fudbal... prvo mora da stavi kačket na glavu... jer mu smeta sunce... koje greje u Engleskoj... to što u Beogradu pada kiša... nije bitno.
Međutim, sve su to sitnice u poređenju sa činjenicom da su naši životi odjednom u direktnom prenosu - "Sin je dobro, bio je do grada, sada ide u prodavnicu, večeras ima nešto dogovoreno, ma nervira me, pustio je bradurinu, juče ga je boleo zub, ne, nije se još zaposlio, piskara na računaru...". "A snajka?. I ona je dobro, radi, verovatno će uhvatiti onaj autobus u 14.50, biće kući do 15.30, sutra ne radi, ima mnogo obaveza, malo spava, nešto mi je smršala, ludo dete, ja joj kažem da se malo odmori ali neće da sluša, da, i njeni su dobro, prijatelj ima problema sa nogama, prija sa pristiskom, sestra sa...".
Naravno, neizbežne su i brižne roditeljske primedbe: "Nećeš valjda da soliš krompir, dovoljno je slan", "ispravi leđa, što si se tako pogurio", "šta ti to znači da večeraš tako kasno", "e, mogao bi da skokneš do našeg stana, šta ti je teško", "pobogu, zar ti toliko vremena treba za tuširanje", "budi-bog-s-nama sve ti nešto smeta", "gasi tu cigarčinu"...
Budući da ne mogu da ih pobedim, još manje da im se pridružim, dani mi prolaze u izmaglici, radim vežbe napolju iako je nula stepeni, pokušavam da čitam i nastojim da sačuvam ono malo sluha što mi je ostalo jerbo su mi mi već prvog dana Eustahijevu trubu pretvorili u ksilofon...
Kako se bliži noć ja se odobrovoljim, uskoro počinje moje vreme - oko ponoći, kada svi (napokon) zaspu, ja udahnem tišinu punim plućima, dohvatim daljinski i sa ushićenjem se prebacim na utakmicu koju čekam već nekoliko dana. A onda, bum! Eksplozija zvukova ispunjava sobu, ne znam da li da se pre uhvatim za glavu ili za srce... Sunce ti žarko, pa zar uopšte ton na TV-u može da se pojača do 87!? Za gledaoce sa starijim prijemnicima, normala je, recimo, četvrta kockica, a ovo je jedanaesta...
Nakon petnaestak minuta puls mi se normalizovao i ipak počinjem da gledam utakmicu... hm, opet trojka... igrajte bre odbranu malo... zar već prvi tajm-aut... i... ništa... zaspao sam.