Jubilej nerada

Što bi rek'o Milan Milutinović posle pokradenih izbora 2000, statistika je k'o žena u bikiniju, vidiš sve a ne vidiš ništa! E, pa, moja statistika pokazuje da je trebalo da prođe samo jedna godina i dva dana od otkaza i četrdesetak oglasa na koje sam se javio, da bih dobio prvi poziv na razgovor... A nije da nisam šarao, hteo sam da budem novinar, urednik, koordinator, portparol, prodavac u knjižari, operater u "kol centru" (a mogao sam da budem jedan od onih što vas zivkaju popodne i nude jeftine... jastuke, usisivače, al' sa'rani me konkurencija), cvećar (ovo nejavljanje još nisam prežalio), tajni kupac (šta god to bilo), anketar...
U međuvremenu sam shvatio da ću pronaći posao jedino ako sebi izmislim neko zanimanje, i razmišljao tako mesecima, sve mi glava pomodrila koliko sam razmišljao (i kosa posedela), i da ne bi gradonačelnika, sav moj trud bi pao u vodu...
Zahvaljujući njemu (gradonačelniku), budim se ujutru nasmejan, pogled mi se gubi u daljini, ali ne zato što sam utučen, nego zato što mi smeta desni soliter da vidim Avalu, pronašao sam sebi posao - biću VKV - visoko-kvalifikovani validator!
Naime, nešto se u poslednje vreme često vozikam gradskim prevozom, i primetih da po gužvi ljudi često uopšte ne "validiraju" karte... te ne radi aparat, te ne može dok se bus kreće, te oni hoće da iskoriste naše lične podatke, te krivi su vanzemaljci... i slične budalaštine. Još gora je situacija sa tetkom-milozvučnog-glasa-koja-živi-u-automatu, ona sve češće ćuti, neće bre da komunicira sa nama, pa kako onda da znam kada je moja stanica!? A taman sam se navikao da me (na)vode... Jasno je da karte moraju da se "validiraju" - odakle inače da se prikupi simboličnih 8,7 odsto novca koji pripada Turcima... ma, ne, Seldžucima, nego ovim modernim Turcima što nam za bagatelu prodadoše ovakvu tehnologiju. Jasno je i da tetka-milozvučnog-glasa-koja-živi-u-automatu, mora ponekad da se odmori! Video bih ja vas da brbljate stalno, 24 sata bez prestanka... ni "propolis" vam posle ne bi pomogao. Ali, srećom ja imam rešenje, poput interventne uskačem po potrebi. Kada se pokvari aparat, pardon "validator", uletim u hendikepirano vozilo, uzmem mikrofon i udri k'o na svadbi. Samo umesto da urlam: "Od kuma najmodernija mašina za veš... 1.200 obrtaja, 8 kila veša prima, A+ energetski razred", ja podviknem gde treba: "Alo, baba, ti sa naočarima, nemo' da se praviš blesava, poništavaj kartu", nekad i pomognem: "Ko je hteo u bolnicu, moraće da se vrati jednu stanicu unazad"... 
Od ove ideje svi profitiraju, ja imam posao a i druge sitnice su na mojoj strani - jeftina sam radna snaga, lak za održavanje, koštam manje od aparata, i ne kvarim se... sem u nemilim slučajevima dobijanja batina. Ali ni to nije nepremostiva prepreka, čim zalečim prelome, promenim liniju i radosno se uhvatim mikrofona...   

Lista prioriteta

Gužva, hladna "četrdesetsedmica", a ja pokušavam da zaboravim 40 minuta čekanja i mokre noge. Hm, niko ne vadi novine, znači ne mogu da čitam preko nečijeg ramena, nema čak ni studenata sa svojim čudnim knjigama (sve neki brojevi, a malo slika), nema mi druge, moraću da prisluškujem.
Razgovaraju dva klinca iz Resnika, tu negde oko 17, 18 godina, i ja postajem nemi svedok njihovih životnih problema.
"Eh, da je moj deda Raja živ, sve bi bilo drugačije. On bi mene uzeo za ruku i u prvi salon automobila i kupio bi mi kola za bar 3.000 evra. Došli bi, pitali može probna vožnja, može, sviđa mi se, kupujem! Da znaš da mi je žao što je Raja mlad umro, mislim i nije bio tako mlad, bio je star, 63 godine, ali ipak... Bez njega ko zna kada ću kupiti kola... E, sad, jedino, ne daj bože, da Rada umre... onda bih uzeo njeno životno osiguranje, bilo bi tu 10, 15 'iljada evra... i pravo u salon. Dobar dan, može probna vožnja, može, sviđa mi se, ne sviđa, probam drugi, sviđa mi se, kupujem... I to nova kola, ej!", priča k'o navijen plavokosi Resnikanac, a njegov drug jedva dolazi do reči.
"Čekaj, zar vi niste imali onog "fiću"?, pita on, a budući Fanđo ljutito odgovara: "Ma, jesmo... joj, "fića" je bio mator al' i dalje je išao k'o lud, nego ćale ga je sjebo', vuk'o cement i kola se raspala. Znaš li šta je deda Raja uradio kada je moj ćale položio vozački... imao je sedamnaest godina, ko ja sada. Otišli su u prvu prodavnicu automobila i kupio mu je "alfa romeo", nov, ma nema ni šest meseci da se pojavio". Plavokosi uzdiše pod teretom sećanja, a drug pokušava da ga ubedi da nije dovoljno samo kupiti kola, treba tu dosta para, za benzin, za registraciju, popravke...
Ali, ništa ne može pokolebati "klinca sa misijom"...
"Zamisli samo, do grada bi išli, k'o ljudi, kolima, a ne busom, bar jednom nedeljno bi otišli do Mladenovca, a leti lepo, kad nam dune, na bazen...", zastade na trenutak, pogled mu se izgubi u daljini, a ja sam k'o za inat morao da siđem iz busa. Ipak, nadljudskim naporima, na vratima čuh kako Plavokosi kaže: "Eh, da je deda Raja živ...".